Kad budem mrtav i krut

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Dragi moji mnogobrojni ožalošćeni,

Znam da vas moja prerana smrt u cvetu mladosti nije mnogo iznenadila, jer ste se često pitali kako me do sada nisu ubili. Jedino što mogu da vam kažem jeste da su me Bog i porodična slava Prepodobni Sisoje Veliki čuvali. Ali mi se čini da me sreća napušta. Neprijatelj se približava. Stežu obruč oko mene. Osećam im smdrljivi dah za vratom.

Dok sam čitao jubilarno stoto preteće pismo, u kome mi Dragan iz Beča kaže da sam „raspala pederčina“ (sve mi diraj, ali izgled nemoj) i šta sve pišu u facebook grupi „Стоп квирији“ i „Extradite THE FAGGOT Predrag Azdejković“, odlučio sam da je vreme da sačinim testament, jer kada dođu po mene biće kasno.

Sahrana

Dobro znate da sam za života poštovao sve pravoslavne običaje. Nije prošao nijedan post a da ga se nisam pridržavao. Zato želim da budem sahranjen po pravoslavnim običajima. Hoću krstaču, hoću popa (može Amfilohije, on baš drži divne posmrtne govore), i pod obavezno narikače. Bez narikača nema sahrane, kao ni bez bacanja na sanduk. Neću posle da se priča po gradu da na sahrani „raspale pederčine“ nije bilo kukanja i bacanja na sanduk. Bobane Stojanoviću, tebe obavezujem da se makar tri puta baciš na sanduk i vrištiš „Bože, što mene nisi uzeo…“, to od dugogodišnjeg prijatelja i kolege očekujem. Drugarica Biljana S. da pročita prigodan govor, kako srpska blogerska zajednica neće biti ista posle moje smrti. Može i ona spontano da se baci na sanduk. Da se na blogu B92 proglasi trodnevna žalost. A sada ono najvažnije. Garderoba. Obucite mi onu moju crvenu fake Cavalli haljinu, koju sam nosio na dodeli „Oskara popularnosti“ 1998. i na „Melosu“. Oduvek sam govorio da mi ona savršeno stoji i da bih najradije u njoj večnost proveo. Razmišljao sam o opciji da me kremirate i iz poljoprivrednog aviona raspršite po celoj Srbiji (Kosovo included, pošto mi je ono uvek bilo u srcu), ali mi se ideja da budem sahranjen u Aleji velikana mnogo više dopada.

Ulica

Da se na blogu pokrene akcija da dobijem ulicu i da se postavi spomen ploča. Može i Mali mokri lug, Borča, Ovča, Surčin… ne mora da bude centar. Jeste da sam uvek govorio da je veličina bitna, ali ovog puta nije. Može i sokače. Samo nek je tabla i da piše ulica Predraga M. Azdejkovića. Eh, evo zamišljam kako posle nekoliko godina s neba posmatram kako neki mangupčići žvrljaju tablu i dopisuju Pederska ulica, a Boban iznervirano piše saopštenje za javnost i zahteva od policije da se vinovnici ovog homofobičnog zločina što pre uhapse.

Stajanje

Obavezujem „Žene u crnom“ da svake godine na dan mog ubistva organizuju stajanje, kao sećanje na mene i sve žrtve homofobije u Srbiji, i da od zvaničnih organa svake godine zahtevaju da se moje ubice već jednom pronađu. Jasmina Tešanović da napiše prigodan tekst i okači ga na blog. „Queeria“ centar da svake godine pušta čitulju u „Danasu“. B92 da sećanje na moju ubistvo uvrsti u „Dogodilo se na današnji dan“. Ivana Konstantinović da snimi dokumentarac o meni. Da Dušanu Maljkoviću budem tema za diplomski rad.

A sada ono što ste svi s nestrpljenjem očekivali, raspodela moje s mukom stečene imovine.

Bogatstvo

Sva moja pokretna i nepokretna imovina, koju čine laptop komada jedan, kolekcija od 800 filmova i dva ormana brendirane garderobe, da se proda na javnoj aukciji i napravi jedna velika žurka u Jagodini na kojoj će cele noći pevati Seka Aleksić i Jelena Karleuša Tošić.

Predrag M. Azdejković

www.queeria.com

www.queeriacentar.org