- stara srpska poslovica
U astronomiji satelit je malo telo koje kruži oko većeg i tako ga prati na njegovom putu oko zvezde. U Sunčevom sistemu ih ima više od 160. Ne zna se tačan broj jer nisu svi otkriveni. To su prirodni sateliti, a nas interesuju veštački. Prvi veštački satelit bila je metalna kugla veličine lopte za košarku. Imao je u prečniku 58 cm, bio je težak 83,6 kilograma, a zvao se Sputnjik 1. Lanisrao ga je 1957. SSSR i izazvao paniku u SAD. Ovo "sputnjik" na našem jeziku znači "satelit". Rusi nikad nisu bili kreativni u davanju imena svojim letelicama.
Do danas je u orbitu oko naše planete postavljeno više od 10 000 satelita. Većina ih je, nakon istrošenog radnog veka, uništena. Neki ipak i dalje kruže, ali beživotno i ne rade ništa. Ostali, preko hiljadu, rade svoj posao. Ugalavnom su to telekomunikacioni sateliti, zatim naučno-istraživački, meteorološki itd. Postoji i neodređen broj vojnih satelita koji zvanično ne postoje, ali rade svoj posao. Od svih satelita najsimpatičniji su studentski. Ne zovu se baš tako, ali prave ih uglavnom studenti onih fakulteta koji smatraju da će njihovi studenti steći veće znanje, iskustvo i sposobnosti ako nešto i rade, a ne samo ako na pamet uče formule i godine.
To su minijaturni staliti i prema svojoj težini dele se na mini, mikro, nano i piko satelite. Ovi zadnji su najlakši. Teški su ispod jednog kilograma i najjeftiniji su. Ukupna cena jednog takvog satelita, zajdeno sa lansiranjem putem spejs šatla ili neke ruske rakete, iznosti od nekih 15 do 50 hiljada dolara. Do sada su ih napravili i lansirali studenti mnogih zemalja Severne i Južne Amerike, Azije i Evrope. Studenti Srbije nisu. Zašto? To niko ne zna. Ako pitate sudente oni vam kažu da bi se rado uključili u projekat izgradnje nekog satelita, ali da na žalost njihovi profesori ne žele da rade ništa van nastavnog plana. Ako pitate profesore oni kažu da je ideja lepa, ali da nemaju s kim da je realizuju jer studenti izbegavaju vannastavne aktivnosti. Tako izlazi da studenti i njihvi profesori međusobno ne divane.
Zbog svega toga prošle godine, u napadu oduševljenja idejom da neki naš fakultet krene u projekat izgradnje malog satelita, ja sam se obratio jednom dekanu koga sučajno poznajem već neko vreme. Dakle, čovek je bio vrlo ljubazan, smeškao se, klimao glavom. Na kraju je rekao: "Da, da, pa trebalo bi to videti na nekom sastanku naučnog veća". Eto. A to "pa trebalo bi" drugim rečima znači "okani me se bre čoveče". Sem toga ako kod nas želite da se nešto ne uradi, zakažete sastank na kome će se raspravljati kako to treba uraditi. Pa se onda na tom sastanku zaključi kako je ideja lepa i da treba zakazati sastanka na kome će se ona detaljnije razmotriti. Pa onda na sledećem bi se ideja i razmotrila, ali nema kvoruma, pa onda na sledećem se napravi radno telo koje će nakon analize da podnese predlog da se oformi komisija, pa onda dođu godišnji odmori pa se sve prolongira za jesen, pa posle nema kvoruma, pa komisija ne zaseda zbog službenog puta, pa onda komisija iznese predlog o formiranju grupe za izradu elaborata koji posle stavlja na raspravu, pa se onda donese neko rešenje, a onda neko ustane i kaže kako bi umesto da se pravi satelit bolje bilo da se prave mali robotići ili nešto sasvi treće, pa se onad sve odloži za sledeći sastanak, pa onda dođu godišnji odmori i tako dalje dok se na kraju se sve lepo ne zaboravi. To ako nećete da radite. Ako hoćete, onda okupite nekoliko bistrijih studenata i već sledeće nedelje vi ste u poslu.
A meni se čini da je ideja da studenti jednog ili više fakulteta prave satelit odlična. Pre svega, to je interesantno i uzbudljivo, a usput se mnogo nauči iz struke, a i više od toga. Sem toga, ti sateliti su korisni i kad projekat ne uspe, jer u procesu izgradnje studenti nauče kako da uočavaju probleme i kako da ih rešavaju; nauče kako da rade u saradnjih sa drugim timovima i kako da čitav proces rada organizuju. Ko to uspe, sposoban je i za veće projekte. Ne treba ni pominjati kakvo uzbuđenje nastaje kada je čitav projekat gotov i kad konačno postenete svesni da neka kutijica tamo gore leti i čujete njen signal.
Čujem da je studenata na prirodnim fakultetima sve manje. Mislim da to više nikog ne čudi. Ono što čudi jeste što ti fakulteti ne urade već jednom nešto za popularizaciju svojih studija. Čekaju valda da im se sasvim ospe broj studenata pa da onda okrive državu, društvo, zapad i bilo koga za to. A prirodne nauke su nam potrebne.
Zbog svega toga, ove godine na Astronomskom kampu "Letenke 2008" skupila se gurpa ljudi iz Srbije i Hrvatske koja je odlučila da ne čeka ni državu ni univerzitete, već da krena sama u projekat. Bar da pokaže da je izgradnja malog satelita moguća i ostvariva. Pre nekoliko godina u časopisu Sky and Telescope se pojavio članak iz koga se vidi da danas u skoro svakoj kući postoje svi delovi koji su bili potrebni da se napravi Sputnjik 1. Postoje mobilni telefoni, računari, kablovi, antene, elektromotori od raznih uređaja itd. Sve to kada se sabere, dovoljno je da se napravi Sputnjik.
I na kraju, što kaže moj prijatelj Draško Dragović, "izgradnja malog satelta nam je najbrži put da dosegnemo kosmos - naravno, ako se izuzme Ibarska magistrala". E hajde da dosegnemo nebesa ali na malo inteligentniji način. Projekat sa Letenke je krenuo, pa ako i ne uspe, bićemo zadovoljni što smo bar pokušali nešto. Ostali, će biti zadovoljni što nisu. Svako prema svojim ambicijama i elanu.
