Pomirenje ili pomirenja

Sa izvesnim nestrpljenjem čekao sam da dva koaliciona partnera:  Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije izadju pred javnost zajedničkom deklaracijom o pomirenju. Kako stoje stvari, izgleda da je mnogo lakše davati izjave o pomirenju i praštanju opšteg tipa nego to sročiti u pisanu formu  gde  se svaka reč može vagati i analizirati godinama.

To da u Srbiji dodje do opšteg, pre svega političkog pomirenja, nije od juče. Na tu temu je često govorio Vuk Drašković. I socijalisti su takodje, u vreme „dogadjanja naroda" govorili o opštem pomirenju i ujedinjenju oko osnovnih nacionalnih interesa. Današnje, najavljeno, pomirenje najčešće se komentariše kroz pitanje: „da li je u pitanju stranačko ili nacionalno pomirenje". Na ovo pitanje još uvek nema jasnog odgovora mada se nekako podrazumeva da kad se pomire „bivši" i sadašnji" onda su zadovoljene sve opcije. U suštini, akteri pomirenja bi želeli da urade nešto istorijski, nešto što će ostati zabeleženo u budućim udžbenicima istorije, a što im istovremeno neće umanjiti aktuelni politički rejting.

Moram da priznam da sam veoma skeptičan prema toj ideji ne samo zbog učesnika i okolnosti nego i zbog „neuhvatljivosti" sadržaja pomirenja izmedju dve političke organizacije. Mogao bih da razumem da se neke dve političke grupacije, koje su se u prošlosti uzajamno surovo proganjale, obavežu da se više nikada neće služiti nedemokratskim, a posebno nasilnim sredstvima,  i da to bude neka vrsta javne proklamacije koja bi delovala smirujuće i civilizujuće u ovim našim uslovima. Govoriti, medjutim, o opštem pomirenju izvan konteksta rata, razaranja, mučenja i ubistava - svodeći sve na odnos dve stranke, to mi deluje prilično blasfemično.

Pri svemu tome, otkad znam za sebe, uvek sam smatrao da bez suočavanja sa prošlošću i bez pomirenja nema prave budućnosti za Srbiju i većinu njenih gradjana. Otkad znam za sebe svadje, intrige i omraze bile su mi odvratne. Sećam se da sam još kao dete veoma teško podnosio, srećom veoma retke, svadje mojih roditelja. I kad sam odrastao, i suočio se sa „pravim" životom, teško su mi padale intrige, podmetanja i proganjanja bilokoje vrste.

Svako bi od nas, po prirodi stvari - odnosno iskustva koja smo nužno stekli živeći ovde, morao da oseća bar malu nelagodnost ako ne i krivicu zbog ponižavanja i batina koje su dobijala deca, žene i uopšte slabiji u društvu u kojem je pravičnost i jednakost bilo proglašeno za zvaničnu državnu ideologiju. Naš lepo negovan i podstican komformizam nemešanja, samodovoljnosti i indolentnosti razvio se, na kraju krajeva, u opšte samozadovoljstvo i nacionalni narcisizam. Na taj način su nepravde i poniženja bile nešto tako normalno, deo ne samo društvene nego i nacionalne tradicije u kojoj su gazde i politička elita bili ti koji su odredjivali nivo i prag tolerancije nasilja i surovosti. Biti ponižen i patititi deo je obaveze koji se mora ispuniti ukoliko želiš da odrasteš u Srbiji.

Naše uporno odbijanje da se istinski suočimo sa onim šta se dešavalo poslednjih dvadesetak godina ide uporedo sa prekrajanjem i šminkanjem prethodne istorije. Žrtava i krivaca ima na sve strane. Osećanje nepravde je opšte. Zbog toga ne možemo govoriti o pomirenju već o pomirenjima. Ne miri se samo levica sa desnicom nego i levica sa levicom. Ne mire se ljudi samo iz političkih nego i iz mnogih drugih razloga - i generacijskih, i kulturnih, i seksualnih, i verskih, pa i ekonomskih. U Srbiji bi, što se toga tiče, bilo neophodno da se pomire i selo i grad, i Beograd i provincija. Srbija bi, metaforično rečeno, morala prvo da se pomiri sama sa sobom, što znači da bi morala da sagleda svoj do sada predjeni put, svoje istorijske zablude i dobitke,  svoje mogućnosti i svoju perspektivu.

U medjuvremenu se nepravde i poniženja nastavljaju kao da se ništa nije promenilo poslednjih osam godina. Priče o pomirenju nemaju nikakvog smisla sve dok se počinioci raznih zločina, ne samo slobodno šetaju, nego imaju  i  odredjenu popularnost i podršku od strane odredjenih  političkih i društvenih grupa. Za razliku od većine istočnoevropskih zemalja u Srbiji je lustracija potpuno nepoznata. U isto vreme stepen antikomunizma je u Srbiji tako intenzivan da se mora prikrivati antifašistička prošlost kao nešto veoma sramno. Rehabilitacija fašističkih predvodnika i saradnika sa nemačkim okupatorom tokom Drugog svetskog rata deo je opšteg pogleda na svet i istoriju koja se u Srbiji razvila poslednjih nekoliko godina. Da li bi pomirenje trebalo da podrazumeva i zajedničku proklamaciju fašista i antifašista?

Neću da širim priču na ratove od 1991. do 1996. godine i stradanja ljudi izvan Srbije ne zbog toga što mislim da je to nebitno već samo zato da bih ukazao da je pored ovih ratova vodjen jedan surov i bespoštedan rat u samoj Srbiji. U kojim je još istočnoevropskih zemljama izvršeno toliko političkih ubistava kao u Srbiji? Slavko Ćuruvija, Ivica Stambolić i ubijeni na Ibarskoj magistrali samo su deo jednog dobro organizovanog sistema državnog terora koji je imao ne samo zapovednike i egzekutore nego i političke obožavaoce, teoretičare i pesnike.

Da li buduće pomirenje izmedju DS-a i SPS-a nudi indulgenciju za obožavaoce lika i dela naredbodavca ovih ubistava?

Ukoliko je naredbodavac neko drugi, neko ko nije bio na samom vrhu, bilo bi normalno da se i to obelodani. Pomirenja, ukoliko su prava, znači iskrena, zahtevala bi bar tu vrstu pijeteta prema žrtvama državnog terora.

U Južnoj Africi, koja je često primer uspešnog prevazilaženja trauma prošlosti, zajedno su plakale krivci i preživele žrtve, odnosno članovi njihovih porodica, u procesu koji je utirao budućnost svih gradjana ove zemlje. Ne vidim u Srbiji, u ovom času, ni atmosferu, ni političku elitu koja bi bila spremna ozbiljno da krene u susret budućnosti. Umesto toga,  možemo da dobijemo farsu u kojoj će biti izmešano sve i svašta, a žrtve još jednom ponižene u ime fiktivnih nacionalnih ciljeva. Pa ipak, možda ta vrsta javnog manifesta može da zaustavi nešto od mržnje, možda može da uspostavi kakav-takav nivo tolerancije i trpeljivosti, bar izmedju strasnih pripadnika „bivših" i „sadašnjih". Volio bih da je to moguće. To, medjutim, ne može biti  zamena za istinska pomirenja koja moraju doći posle suštinskog suočavanja sa prošlošću i lustracijom. Tek tada će Srbija moći da se pomiri sama sa sobom. I da se onda  pridruži svetu.

Sve ovo o čemu pišem, nije, naravno, samo srpski problem ili srpski izum. Možda je to razlog više da pokažemo svoju kreativnost, spontanost i iskrenost. Ili da nastavimo da ćutimo do sledeće generacije koja će se, verovatno, sudariti sa ovim groznim nasledjem na jednom sasvim drugom planu.