Moj Partizan

U sredu uvece 23. jula godine 2008. igrali su prijateljsku utakmicu na stadionu u Humskoj, beogradski Partizan, moj Partizan, i sedmostruki uzastopni prvak Francuske, Olimpik iz Liona.
Utakmica je trebala da posluzi visestruko. Prvo, kao poslednja i vrlo jaka provera pred pocetak nove sezone, narocito takmicenja u Ligi Sampiona. Zatim, kao prilika da se preda pehar prvaku (ne znam zasto ovo ne moze kod nas na poslednjoj utakmici lige, kao u svim ostalim zemljama), i na kraju kao prilika da se predstavi novi/stari tim za sezonu 2008/09 sa sve novim i starim strancima, jer je ovog leta Partizan prvi put posle skoro dvadeset godina uspeo da sacuva vise od kostura tima, i da ima jacu ekipu nego prethodne sezone.

U tom raspolozenju sam i ostavio komentar na sajtu B92 na vest o hapsenju Radovana Karadzica koji u celini glasi:
"Pravo da vam kazem ova vest nije u meni pobudila neke emocije, koliko sam i sam mislio da hoce. Ovo je logican zavrsetak kraja politike, koja je posle 5. oktobra uzela jos jednu zrtvu, najboljeg medju nama i koprcala se koliko je jos mogla, a na kraju se svela na dvadesetak huligana (i huliganki, ako sam dobro video) koji pokisli vicu "Radovan Karadzic" ispred specijalnog suda, i verovatno na bivseg premijera koji nesto pateticno objasnjava svojoj zeni, mozda i Matiji, ako mu je svratio na kafu.
Mene i dalje mnogo vise interesuje predstojece letovanje, kao i utakmice Partizana u kvalifikacijama za Ligu Sampiona. Normalnost se ipak vratila, zar ne?"

Medjutim, dodje i 8 sati uvece, publika se u solidnom broju skupila na stadionu, dosta porodica, male dece, lepo prijatno vece, fudbaleri se zagrevaju, sudija izlazi, utakmica pocinje, i istovremeno pocinje baraz najgore vrste sa Juga (eh Jug, gde sam proveo toliko godine, ostavio i mladost i zivce, ali doziveo i fantasticne trenutke), gde me je bilo sramota sto sam zivo bice, ne sto sam Partizanovac ili Srbin.

Ta grupa mladih, indoktrinisanih, strogo kontrolisanih ne-umova i ne-mozgova me nije iznenadila, ali me je jos jednom totalno ponizila, kao i mnoge oko mene ili mnoge koji su na bilo koji nacin pratili tu utakmicu. Ja znam da je to Srbija, ja znam da vlast cini samo ono sto njoj tj. ljudima koje je cine, direktno odgovara, kao i da joj je uvek odgovaralo da odrzava tihu vatru netrpeljivosti "nas" i "njih", bilo da su na vlasti nominalno nasi ili nominalno njihovi.

Osecao sam se kao odzeparen. Kao da mi je neko uzeo 100 evra iz novcanika i nije me ostetio mnogo materijalno, ali me je ostavio totalno bespomocnim da zastitim cak i minimum svog licnog i privatnog prostora.

Necu uopste da ulazim u analize ili kritike povika na ubistva ili klanja ili slicno, niti cu da ulazim u to da im cak i dajem pravo da vole Karadzica i Mladica ukoliko to zaista osecaju. Ali zasto smo im mi i dalje ostavljeni na milost i nemilost? Zasto drzava ne reaguje jednom kako treba? Zasto policija nije momentalno ispraznila tribinu i pohapsila vodje? Svi znamo ko su te vodje, narocito policija. U klubu su svesni da su apsolutno nemocni da urade bilo sta protiv njih jer ce prvo nauditi klubu, a drugo naudice onda i pojedincima. Drzavu se to sve apsolutno ne tice. Nasa drzava je jedan organizam za sebe, totalno van funkcije omogucavanja i minimuma uslova za normalno ljudsko bitisanje u Srbiji.

A to da li ti "mladici" vole Partizan ili ne besmisleno je i postavljati pitanje. Oni misle da ga vole, ali ga u stvari mrze iz dna duse, jer mrze sami sebe iz dna duse. Jos uvek nisu svesni sta su uradili Partizanu u Mostaru prosle godine. Na recima vole Partizan kao sto vole i svoju sopstvenu decu, ali nisam siguran za koga bi se opredelili da moraju da biraju izmedju svoje dece i "Ratka i Radovana". To su, u sustini, sve obicne kukavice koje se kriju iza mase, verovatno jos uvek zive kod svojih mamica, koje im kuvaju i peglaju i peru gace, i nemaju ni trunke svesti . Siguran sam da ni ne znaju stvarno ko su i sta su "Ratko i Radovan".  

Taj sljam koji je uzurpirao sve u nasem drustvu i dalje otima od nas normalnih gradjana i onaj minimum dostojanstva i normalnosti koji kao jedinke koje se teturaju po Srbiji svako od nas sebi jos uvek moze da omoguci. Nije to ni sloboda govora, jer ja sigurno ne mogu na sred Knez Mihajlove da viknem "Ziveo LDP!", na primer, bez da istog sekunda ne dobijem neku cusku u najboljem slucaju. Dok oni mogu apsolutno sve. Gospodari zivota i smrti.

Najkrivlji za ovo je, naravno, predsednik Tadic. Ne kreiram niti odrzavam ja ovakvo stanje u Srbiji nego vlast. Vlast moze sve, apsolutna vlast moze apsolutno sve, i to je slucaj u Srbiji. Mi bi smo sutra svi mogli da zivimo normalno, samo da postoji tzv. politicka volja. Ali ne postoji. Ne postoji, jer smo mi, kolektivno, samo glupa raja i marva, koja sluzi iskljucivo za sisanje, muzenje i potkusirivanje i nasa "elita" se odnosi sa najgorim prezirom prema svom narodu. Jer juce nije trebalo da se bude Ajnstajn pa zamisliti da ce se ovo desiti na stadionu. Policija nije htela, bolje reci nije joj naredjeno, da razbije bandu i da sacuva umetnicku izlozbu u centru Beograda, a kamoli da se bije protiv pune tribine besvesnih, zaludjenih, izmanipulisanih klinaca. Karadzic je uhapsen da drzava ili vlada uzmu neki poen, ocigledno ne da bi mi svi zaista ziveli bolje. Policija bi problem "navijaca" mogla da resi za 5 minuta, ali nece. Kao sto je i Karadzic hodao medju nama godinama, dok im nije palo napamet da ga uhapse, tako ce i pobesnelu masu drzati spremnu na lancu, dokle god imaju procenu da im nekad mogu posluziti, kao onomad u Februaru, da zapale koju ambasadicu.

Na kraju, ja cu i sutra, i prekosutra i opet da idem da gledam Partizan, koji mi nikad, niko ne moze uzeti. Ponovo cu se pojavljivati da me direktno (iako im nisam nista uradio) pljuju, gaze, ponizavaju. Ali ne shvataju da ce im se to vratiti, kada im i poslednja iluzija bude rasprsena (kao ova o Karadzicu, koja vec jeste, samo im treba jos malo vremena da to shvate), ostace sami sa sobom, mozda na Jugu, mozda ne, mozda sa Partizanom, mozda ne, ali ce se njihova jadna inkarnacija zavrsiti pre nego sto ce ikome ikada moci stvarno da uniste zivot, ma koliko se trudili.

Radovanu Karadzicu zelim da dozivi presudu u Hagu. Vodjama i infantilnim sledbenicama sto su se juce okupili na Jugu zelim da porucim da su izgubili grobarsku utakmicu. Neko ce od njih mozda reci da su prvo Srbi, pa onda Partizanovci. Ne, upravo suprotno! To sto sam Srbin, to nisam sam birao, ali to sto sam Partizanovac jesam, i to je sustina. Necete vi nikad to shvatiti. Mozda jednom kada naseg fudbalskog kluba vise ne bude, ali ce tada vec biti kasno...