.....za početak

Dragi prijatelji blogeri,

Reših da ne razmišljam mnogo, već da podelim sa vama jedan tekst koji mi mnogo znači i na koji se uvek, makar u mislima vraćam kad god naiđem na pitanja kako, zašto i zbog čega neko nekom treba da oprosti.

Ovo je mene inspirisalo i inspiriše.

Ako pokrene još nekog na razmišljanje i opraštanje, biće mi drago. Zaista.

ZAKON OPRAŠTANJA 

Praštanje podrazumeva toplinu, snagu i oslobađanje.

Praštanje može da izleči, ponovo spoji i stvara.

Praštanje je proces koji uključuje osećanje samilosti, dubokog razumevanja i mudrost.

Ako ne oprostimo, ne možemo iskusiti trajnu ljubav, promenu, lični razvoj i slobodu.

Praštanje je stvar slobodnog izbora.

Dobijanje oproštaja i praštanje su povezani.

Ukoliko želimo da nam bude oprošteno, moramo oprostiti drugima.

Ukoliko nismo sposobni da oprostimo drugima, ne možemo očekivati da drugi oproste nama.

Do opraštanja ne može doći u atmosferi optuživanja, osuđivanja, besa i straha.

Oprostiti možemo tek onda kada sebe posmatramo u svetlu onih koje okrivljujemo.

Svi ljudi na ovoj planeti prevazilaze životne teškoće najbolje što umeju, u skladu sa svojim znanjem i sposobnošću razumevanja.

I mi smo mogli učiniti isto kao i oni koje okrivljujemo.

Izgleda da ljude delimo na dobre i loše, i sebe uvek vidimo među dobrima, dok se od loših distanciramo.

Razumevanje drugih ljudi i njihovih postupaka koje smatramo pogrešnim jesu osnov za otpočinjanje procesa opraštanja i samilosti.

Praštanjem izražavamo samilost i otkrivamo u sebi nove dubine i mogućnosti konstruktivnih budućih odnosa sa ljudima.

Razumećemo i oprostiti tek kada na ljude počnemo da gledamo sa samilošću.

Počinjemo da shvatamo da su i oni bili ranjivi, imali slabosti, mane, zbunjujuće ideale, osećali strah, paniku i kukavičluk.

Važno je da sa drugom osobom saosećamo srcem i umom, da dostignemo viši stepen razumevanja i postanemo svesni da je ljubav jedini  i najveći izvor praštanja.

Ljubav nam omogućava da one koje okrivljujemo sagledamo ponovo kao osobe dostojne poštovanja.

Ljubav nam omogućava da učinjene greške odvojimo od same osobe.

Umesto da burno reagujemo, nastojimo da prevaziđemo neželjeno ponašanje osobe, da postavimo granicu između osobe koja je pogrešila i same greške, čak i kada ne možemo da razumemo njeno ponašanje.

Ovim procesom obnavljamo svoju veru, bolje shvatamo i jačamo svoju sadašnjicu i s poverenjem idemo napred.

Praštanjem ispravljamo nesporazume.

Ono nam omogućava da sagledamo ljubav u drugim ljudima i u sebi.

Praštanje predstavlja odraz bezuslovne ljubavi.Rečenica ili misao ‘’Oprostiću ti ako, ili kada…’’ nije praštanje. Praštanje znači: ‘’Oprostiću ti kako bih mogao da živim ispunjeno i srećno.’’

Praštanje ne znači da greške treba opravdati, već naglašava da su one stvar prošlosti i da ih se, u ime budućnosti, moramo osloboditi, kako bismo mogli nastaviti da živimo.

Ukoliko ne prevaziđemo prošlost, nikada se nećemo osloboditi njene moći da ponovo probudi povređenost, bes, mržnju i bol.

Moramo da učimo na bolnim životnim iskustvima kako bismo ih se lakše oslobodili i mudriji krenuli u budućnost.

Zašto bismo praštali?

Treba da oprostimo jer je bol zbog nepraštanja prevelik.

Optuživanje, mržnja, osveta, poražavaju nas i ne vode ničemu.

Ova osećanja ne donose zadovoljstvo i ne leče.

Iscrpljuju nas i sprečavaju da počnemo od početka i da napredujemo.

Zbog njih smo sumnjičavi i oklevamo da ponovo nekome poklonimo poverenje.Uništavaju našu kreativnost i usporavaju naš duhovni razvoj.

Ne postoji trenutak koji donosi veću ličnu nagradu od onoga u kome možemo istinski oprostiti i primiti oproštaj.

Istinsko praštanje predstavlja čin najuzvišenijeg ljudskog ponašanja.

Tog trenutka postajemo istinski slobodni i možemo nastaviti dalje, u potpunosti funkcionišući kao ljudska bića.

Zapamtite: praštanjem se oslobađa onaj koji prašta.  

Ovo je tekst Hozea Silve, a dodaću još jednu rečenicu koju sam ja čula od Patrijarha Pavla:‘’Čovek je najlepši kada se stara, a najveći kada prašta.’’ 

Evo, moj drugi prvenac na blogu!

Dobrodošli!

Margita