Trans-port

Prepoznavanje rituala u svakodnevici koja nas okružuje može predstavljati nepotreban psihološki luksuz ali i podsticaj za razumevanje dešavanja čiji smo svedoci ili u njima aktivno učestvujemo. Detaljne statistike, saveti lekara, izjave eksperata, medijska zainteresovanost za mentalno zdravlje nacije, dijagnoze raznih hiromanata, medijuma, svakakvih (pre)obdarenih individua.., formiraju sliku alarmirajuće psihološke klime u kojoj živimo. Precizno i neumoljivo smo obavešteni o niskom pragu tolerancije, rastućoj ksenofobiji, porastu psihoza i aberativnih ponašanja. Reči stručnjaka utoliko dobijaju na težini što smo svakodnevno posmatrači i detektori takvog stanja, hvatajući uzroke koji su doveli do permanentne psihičke napetosti. Istorijska uslovljenost, psiho-genetski faktori homo balkanicusa, geo-politička i ekonomska situacija u društvu, rasna, verska, polna netrpeljivost, mržnja prema osobi u redu ispred nas, prema komšiji koji trese mrve na naš sims..,(savremenim oblicima netrpeljivosti kao da nema kraja) su neki od mnogobrojnih faktora kojima objašnjavamo tenziju koja nam amputira osećaj normalnog življenja.

Čini se da ovakva objašnjenja isključuju sam ljudski faktor, kulturu i izbor pojedinca, njegovu želju i spremnost da prevaziđe napetost kojom je preplavljen. A napor možda leži u samom prepoznavanju i oslobađanju od obrasca kojim se rukovodimo, u oslobađanju od rituala.

Ako prihvatimo da je ritual u svojoj ogoljenoj osnovi ponavljanje postupaka i radnji koje imaju za cilj oslobađanje čovekove unutrašnje slobode, možemo pokušati da predvidimo i predupredimo neprijatne situacije kojima smo izloženi.

Vozavši se nedavno trolejbusom (vožnja gradskim prevozom neodoljivo podseća na vozanje ), učestvovao sam u jednom obliku modernog rituala, ponižavajućem u nemoj realnosti, trivijalnom u svojoj učestalosti. Situacija znana svakome od nas, crtica kojoj ne pridajemo veliki značaj, odbacujući je kao pokazatelja trenutka u kome živimo.

Vozilo prepuno, kraj radnog vremena, saobraćajni klimaks, lica putnika imaju izraz okorelih igrača pokera, ili što je verovatnije izraz onih koji više ne brinu. U oba slučaja na njima se ne može mnogo pročitati. Na jednom od sedišta sredovečna gospođa se zabavlja svojim mobilnim telefonom. Nov model, dobre funkcije, prejak mikrofon. Iz aparata dopire egzotičan melos koji je zanimljiv u svojoj autentičnosti. Obrve putnika na momenat se podigoše. Trenutak iščeze, ledene maske se i dalje reflektuju u prozorima trolejbusa. '' Gospođo, možete li da ugasite telefon, smetate svim putnicima!'', brecnu se mladić dva sedišta udaljen od nje. Na licima putnika zanimljiv detalj, pomalja se bora sladostrasnog iščekivanja. ''KOME smetam , đubre pokvareno!? TEBI smetam!?''. Znatiželja curi kroz prozor trolejbusa, putnici na trenutak gube od prvobitne zainteresovanosti, oni kao da znaju nastavak događanja. Nešto je neprirodno u gnevu gospođe. Izvestan nedostatak prave emocije celu situaciju čini teatarskom. Mladićevo reagovanje buni svojom sterilnošću, putnici se nevoljno (kraj radnog vremena) dele na za i protiv. '' Svima smetate, a JA vam kažem...'' Stariji gospodin, verno poštujući teatarsku logiku značajno podiže svoju ozbiljniju obrvu. '' Sram vas bilo, ovo je javni prevoz i nas ne interesuje vaše nevaspitanje...'' Pedagoški diskurs, nije nam jasno kome je tačno prekor izrečen. Niti kakav oblik poprima poluispružena ruka koja grčevito steže mobilni telefon. Pokret koji me vrati u gradski autobus, u Severnom Londonu par godina pre. Nedefinisan pokret rukom crnkinje koja preti srednjoškolcu. I njoj je skrenuta pažnja na (pre)glasnu muziku njenog telefona. '' That’s only ‘cose I’m a black. You are a rasist…’’, odzvanjalo je dugo...


’’Đubre pokvareno, ti si nacionalista, zato ja tebi smetam! Zovem miliciju, pa im ti objašnjavaj! Vozač, koči!'' Majstor lenjo pogleda preko ramena, upi nas sve svojom nezainteresovanošću i nastavi vožnju. Lica putnika se ponovo vraćaju u bezizraz. Ništa se novo nije dogodilo. Izašao sam na prvoj stanici...
Scena čiji sam svedok bio odvijala se po nekom svima znanom scenariju. Svi akteri, sredovečna gospođa, mladić, stariji autoritet, putnici ( među kojima i ja ) su u svakom trenutku znali buduće reakcije ostalih, svi smo bili učesnici jednog modernog ritula i ponašali se u skladu sa svojim ulogama. Nisam mogao da odagnam utisak izvesnog automatizma kojim smo bili upravljani, kao da nismo hteli da izneverimo ono što se očekivalo od nas.

Komad koji se predugo igra najzad počinje da vređa. Loš komad izaziva gađenje, čak i ako nismo platili ulaznicu. Čak i ako nismo imali kome da je platimo.