Kegel Muskel: Vratia se Šime!

Dok smo bezbrižno prljali autobus smokijem, negde su uhapsili Radovana Karadžića. Tu vest smo saznali mnogo kasnije, kad već više nije bila novost, ali našoj izdajničkoj radosti nije bilo kraja. Kakvi smo mi samo ljigavci, radujemo se tuđoj muci. Pa da. Ja se zamalo nisam napila od sreće, ovako nesklona porocima, alkoholu naročito ( stvarno nisam poročna po tom pitanju i vrlo ga loše podnosim. Kad god konzumiram taj inhibitor seratonina, imam crne rupe u pamćenju a treba mi bar tri dana nakon konzumacije da se dozovem svesti. Onoj osnovnoj ).

Elem. Kablovska televizija  u našem malom mistu se dijametralno razlikuje od one koju konzumiramo u našem velikom selu. Ima osnovne kanale na srpskom, ostali su na mađarskom i nemačkom. Silom prilika sam gledala američki film, sinhronizovan na mađarski gde Al Paćino vrlo osorno jednoj ženskoj personi kaže na tečnom mađarskom:“Iš mošt mit okors?“ Fenomenalan momenat. Nećete mi zameriti ako vam kažem da u biti ne znam o čemu se tačno radilo u filmu, jer je sva moja pažnja bila usmerena na mrdanje usana glumaca i izgovaranje mađarskog sinhrona. Sita sam se ismejala.

Vreme nas je prve sedmice poslužilo kao polovne papuče. Bar pet puta dnevno se menjalo. Te kiša, te sunce. Te hladno, te toplo. Za meteoropatu poput mene, bilo je to pogubno. Sasvim. Imala sam konstante glavobolje, koje su varirale od light do very much painful! Često sam se iz nesvestica budila nasmejana jer mi se vest o hapšenju toga radi, svaki put činila kao novost. Ahhhhhh to blaženo neznanje. Bez obzira na sve to, ja sam verno, svoju jutarnju kafu pila u dvorištu, ogrnuta starim tatinim duksom, sedeći na pragu letnje kujne ( jer je baštenska garnitura bila na sigurnom. Nije ju presveta kupila da je kisele, černobilske kiše nagrizaiju! Osim toga, jedva se izborila za besplatan prevoz!). Gledala sam kako kiša neumorno rominja, slušala ritmično dobovanje po nekom limu. Na tu kišnu, muzičku temu, namah sam u sebi smislila tekst pesme čijeg se naslova jedino jasno sećam:“Kapa od petonija“. Zašto petonija? Zato što ih je dvorište puno. Osim petonija, Presveta je naaaaravno, zasadila Prkos, njeno omiljeno rastinje. Jedan od tih njenih inatljivih biljaka, niče direkt iz pukotine betona. Pitala sam je što to ne počupa, na prolazu je. Stameno je odgovorila da joj ne pada na pamet, jer prkos je prkos. Raste gde mu se nahodi.

Šta se jelo tih dana? Jele su se sve one špecije koje zdravlja radi sebi stalno uskraćujemo. Nakrkali smo se holesterola do idućeg godišnjeg odmora. Sad nam sledi čišćenje jetre i krvnih sudova, no, o tome nisam mislila dok sam jela domaći burek ili punjenu papriku na „naš“ način. Dobro, jeli smo i voća: voćni sladoled (domaći), voćna torta, voće i šlag. Dosta voća. Uglavnom,sve smo uradili da pobijemo vitamine i vlakna! Joj što ja volim nezdravo da živim, da nije nezdravo, vazda bih tako.

Noćom sam se šunjala ispod kestenova na keju. Kao kakav manijak, nogu pred nogu, proveravala sam da se kej možda nije produžio. Rekla bih vam rado koliko koraka broji taj moj kej, ali ne mogu. Vazda se negde zabrojim, pa počnem ponovo. Sve u svemu, ako me računica ne laže, skratio se ili... ili su moji koraci postali duži. Ne znam. I drvo kestenja se snizilo, ali verujte mi, ja nisam porasla u visinu... jesam porasla ali u drugu dimenziju. Bummer. To inspirativno mesto, gde bih mogla da živim da mi je dopušteno, je u biti ostalo isto. Malko starije, tačno toliko koliko i ja, pružilo mi je utočište kroz duge, samotne šetnje, ali nisam bila usamljena. Kako u malim mestima biva, javljate se i onima koje ne poznajete, ali oni veruju da poznaju vas. Svi se svima javljaju i svako svakog pita za sve. Niko se zbog toga ne buni. Nisam ni ja. Svima sam je uredno javljala uz neodređeni osmeh. Neki su čak zastajkivali da me pitaju kako mi je baka i čudom se čudili kako to, da nisu znali, da je pre dveg godine otišla bogu na ispovest. Toliko o tome kako vreme „brzo“ prolazi u našem mistu.

Unuka je savladala nove termine, napravila nove korake i ostavila tatu i mamu na miru.

Uživala sam, sve u svemu. Nedostajaće mi sve to....

Prvih nekoliko dana nisamo znali kad se tačno vraćamo. Odluka je pala:“Kad se puzavica popne do one pukotine u obliku osmeha, vraćamo se kući.“ Tako je i bilo. Romantična puzavica je taman dotakla pukotinu kad je sat zazvonio u 6.30.

Do kraja odmora, najbolje sam dane pustila na repeat uživajući slobodu bivšeg zatvorenika. Podatno sam užuvala u čarima dokonosti koja mi je tako nedostajala.

A Vi kako te?

P.S Dobro došli na moj bwogić.