Za moju dušu... i još po neku...

Ponekad uspem da suzbijem jesen u sebi. Razmaknem nebo, ono najniže, pa noktima, goloruka kopam do plavetnila. Ponekad uspem i sve te neke novembre da sabijem u jednu malu, malecnu kutijicu koja svira poznatu melodiju tišine kad je otvorim, zato, retko je otvaram.

Uspem, ponekad.

Često ne mogu. Sedim, polivena kišama, nalivena uzdasima i ne mrdam. Noge kao od betona, prikovane za tle, i tako primorana da mirujem, sanjam. Mnogo sanjam... Znaš, nekad sanjam i tebe. Sanjam, kako kao nekad ( kad smo bili deca, samo što u snu to više nismo ), menjamo knjige na zelenoj kapiji. Ulivam se u tvoj modri pogled i tonem. I sve se mislim kako bih ti rado dotakla obraz opupeo pod naletom mladih godina i kako bih ti što šta, tako zrelo nezrela rekla, ali ipak, ćutim. U snu obično ne govorim ( kao ni na javi ). Eto, sad da te sretnem, sve bih ti rekla. Ono lepo što čovek gaji u sebi kao sećanje na nekog, eto, to bih ti rekla. Rekla bih ti za novembre i zime, za jeseni i šuškavo lišće dunavskog parka. Priznala bih ti sve one svađe i moje uporno oponiranje samo da bih što duže mogla da uživam u tom čudnom osećaju izmešanih emocija. Beskonačne rečenice sa ali, eto, možda, ma da.... Sve.

Možda to ne bi bilo dobro, jer ne priliči... ali bih, kao i obično, zgazilo to „šta se treba“ i guknula istinu.

Mada znam. To se neće desiti. Danas je jul, mnogo godina kasnije. Vazduh treperi i deformiše mi vidik. Sa nogama od betona sedim i ćutim usnama, ali prstima ne. Moram bar ovako da razgrnem oblake i pokušam još jednom da suzbijem sećanja, koja eto, sama od sebe navru kao pena na provreloj kafi. Neočekivano. Zacrne mi pogled i tako svaki put po malo umrem.

Jednom ću, posle takve bujice, sasvim umreti i više se ničega neću sećati... osim možda... tebe.