Srbija kao karikatura Rusije

Zadnjih nekoliko godina kada nemoc i bes svakog pravilno nacionalno usmerenog mislioca i poklonika teorije o novom svetskom poretku i zaveravama na kojima je isti stvoren i odrzava se, dovedu do originalnog zakljucka da je i Amerika samo jos jedna imperija i da ce kao svaka imperija (kojih su se Srbi narusili, iha) kad tad morati da krene silaznom linijom odnosno da propadne (cudno je kako ova teorija malo varira od ulice i kafane do akademskih i ostalih visih mislecih i celomudrenih krugova) niko se u ovoj nesrecnoj zemlji ne seti sasvim svezeg primera: nema tome ni deset godina kada smo u zivo prisustvovali propadanju (i jos uvek prisustvujemo) jedne Imperije. 

Rusija. Ta prosecnom Srbinu toliko draga rec (moram priznati da i sam nisam nacisto sa njenim zvukom i njegovim implikacijama u sopstvenim usima, o mnogim casnim starinama i ne samo njima i da ne govorim), rec koja mnogo vecu tezinu ima u trenucima krize – koreni ove pojave mozda imaju dublji karakter potrebe da se na nekoga osloni. Ruski tenkovi, ruski vojnik, ruski avioni, ruski marsali, ruska knjizevnost i eto stigosmo do slike sa kojom zapocinje bilo koja nazovi analiza na ovu temu. Nije socijalizam bio taj koji se leta ’44 pojavio sa okrvavljenog, prasnjavog i zadimljenog Istoka. Zakrvavljena njuska zveri koje se tog leta pomolila sa Istoka bila je njuska Imperije. Imperije koja je (ponovo, po ko zna koji put) nasla sebe i koja ni o kome nije mislila ni ponasala se kao prema bratu. One iste Imperije koja je 1809. zakljucila mir sa Turskom ostavljajuci ovoj odresene ruke da se obracuna sa jednim ustankom na periferiji Carstva. Sto se taj ustanak u nasoj istoriji zove Prvi srpski znaci nesto samo nama. Imperija nas je zaboravila istog trenutka kada joj je to imperijalni interes nalozio. Medjutim nije svrha ovog clanka da pravi saldo medju takozvanom slovenskom bracom. Kada smo vec kod paralele sa Amerikom niko se, ili vrlo retko, seti jednog drugog paradoksa: opste je mesto (i istorijska cinjenica) da su Amerikanci istrebili Indijance; u dnevnoj politici na balkanski nacin to pitanje se tretira otprilike tako kao da je omiljeni sport danasnjih Amerikanaca, da kada se ne drogiraju, trce za profitom ili dekadentno propadaju, vincesterkom genocidno smaknu nekoliko Indijanaca – niko ne postavi pitanje i ne prebroja one silne sibirske Indijance i plemena koji netragom nestadose, sve one Cukce, Evenke, Jakute... Doduse, Imperija koja ih je istrebila ima jednu olaksavajucu okolnost: uz put je istrebila i mnogo vise svojih (ne mogu ovde da kazem gradjana) jer je mnogo primereniji izraz - podanika. Ne zelim da ovo pisanije ima i trunku necega sto bi se, makar i izdaleka, moglo nazvati rusofobskom notom: stavise, spreman sam da do kraja branim tvrdnju o jednom nesrecnom i od svojih vlastodrzaca stalno unesrecavanom narodu, narodu koji je kao i nijedan drugi zasluzio (ako tako nesto postoji) malo obicne ovozemaljske srece. Umesto toga od “Bregova Mandzurije” do zapadnoevropskih ravnica leze kosti koje je neko, nekada i negde, vodio da u ime uobicajenih ‘visih ciljeva’ brane neciju slobodu, ruse neku tiraniju, isteruju neku pravdu. Ili, prosto, namecu svoju volju, sto se sofisticiranije, naziva isterivati strategiju.
 Jedina dva naroda, po mom znanju, koja su od svoje inteligencije stvorila poseban sloj. Stavise izmislila taj izraz i tu drustvenu grupu, davsi tako priliku jednoj grupi ljudi da lagodno zivi i najveci deo svoje delatnosti provodi u dokazivanju da je potrebna sve do apsurdne teze da je ona savest naroda, a da su njeni najbolji predstavnici “Ocevi nacije”. Poljska je imala nesto slicno s tom razlikom sto je spiskove njene inteligencije sacinjavao neko drugi i sto se po tim spiskovima zavrsavalo u Ausvicu ili Katinu, svejedno. Zapad je za to vreme raskrstio sa savescu naroda i savest dodelio pojedincu da se on bakce s njom. Zadnja prilika u kojoj je neko mogao da pita ono sto mi danas zovemo zapadnjakom sta mu je sa savescu je bila Nemacka sa Nemcima posle Drugog svetskog rata – u Rusiji i danas ne znaju odgovor kako su trpeli ono sto su trpeli zadnjih skoro jedan vek. U Srbiji takodje. Ali zato na pretek imaju visih interesa i istorijskih nepravdi.
 I eto nas kod prve manifestacije karikaturalnog: dok se u Rusiji za pripadanje takozvanoj inteligenciji mogla izgubiti glava (a i to, pripadanje, nije bilo neophodan uslov), a disidenstvo moglo da donese makar robiju, dotle je Srbija svoje disidente pretvarala u tirazne pisce ciji je najveci problem, pored u strogo zapadnom smislu shvacenog tiraza, bio kako da se nasele (ili zadrze) u elitnom kraju Beograda. Clanstvo u od rezima ‘nezavisnoj’ Akademiji nauka je bilo takodje vrlo pozeljna stvar. Njime se, takoreci, overavalo disidentstvo. Nikada necu zaboraviti opis jednih letnjih demonstracija sa puno suzavca iz usta jednih od vodecih, ako ne i vodecih srpskih intelektualaca, opis dat na osnovu posmatranja istih sa prozora sopstvenog stana – u najstrozem centru Beograda. Ili, jos ilustrativnije, opis dobijanja telefona, preko veze naravno – veze u predsednistvu prestonickog prvoligaskog kluba ciji je clan bio – zajedno sa nekim istaknutim predstavnicima represivnog aparata. Ili, krace, UDBE. Zamislite, naprimer, Salamova kako u neobaveznom razgovoru u pauzi utakmice, od Avakumova trazi (i dobija) telefon. O decenijama robije (sibirske) necu ovom prilikom. Tamo telefoni nisu znacili mnogo.
 Skoro da sam dosao u napast da i Goli otok i represiju oko Informbiroa (neka mi oproste svi robijasi, i znani i neznani) tumacim kao karikaturu. Nikako kvalitetom – zlo u ljudima i njihova sposobnost da ga drugima nanose je univerzalni kvalitet – nego razmerama. Tamo desetine miliona. Ovde desetak hiljada. Tamo Sibir. Ovde Mediteran.
Nije me briga za Ruse. Ovde pokusavam da govorim o jednom narodu – srpskom. Paradoksalno je i porazavajuce – opet u odnosu na Rusiju – da Srbi koji o sebi vole da misle i govore kao o drcnom malom narodu koga stalno ugrozavaju veliki i mocni – nemaju i ne zele da pokazu nimalo razumevanja za, recimo, Cecene, isto tako drcan mali narod koji se samo, ni manje ni vise, bori za ono sto mu je Imperija oduzela. Stavise, dok Srbi imaju raznoliko okruzenje koje u odredjenim geopolitickim okolnostima pruza mogucnosti da se manevrise i traze i nalaze saveznici, dotle je oko Cecena i njihove male zemlje more – samo Imperija. Ovde u korist one “ruske bolesti”, a bez i trunke ljudski uobicajene simpatije za izglede Davida protiv Golijata.
 Srpski intelektualci su, opet kao karikatura svoje ruske sabrace, svoju delatnost podredili tome da na ovaj ili onaj, trenutno ideoloski odgovarajuci, nacin opravdaju postupke rezima, uz odgovarajucu nadoknadu, naravno . U devetnaestom veku uspesno u sluzbi jedne mlade drzave. U dvadesetom veku vec manje – galama je morala da ustupi mesto radu, pa su i Rusija i njena karikatura tu malo omanule, a i novootkrivene tehnoloske mogucnosti i sirenje obrazovanja su doprinele da onaj vid zastupanja nacionalnih interesa i politiziranja postane dostupan masama sa poraznim rezultatom, jer termin kafanska politika u slucaju Srbije i Rusije znaci upravo to – svodjenje stereotipa na nivo politike i obrnuto – politiku vidjenu kao skup stereotipa o cemu god hocete i sto vam trenutno odgovara. Od rimokatolicko - jevrejsko - masonsko - kominternovske zavere do novog svetskog poretka. Relativno skoro nastao izraz (povodom “odbrane” Vecernjih Novosti, cini mi se): ‘ne daj boze da te srpski intelektualci brane’, odlicno pokazuje velicinu duga koji ti isti intelektualci imaju prema sopstvenom narodu.
  Cudno, jedini put kada je Srbija odstupila od puta stvaranja mini Imperije, odnosno pokusaja da drugima nesto namece (ovde moramo pokusati da makar naznacimo mogucnost da je sa tacke gledista okruzenja u dojucerasnjoj drzavi srpsko nastojanje da se prihvate odredjena resenja izgledalo upravo kao nametanje koje, sto ima posebnu specificnu tezinu, pokusava da sprovede jaci i veci) je bilo upravo u prokazenoj i omrznutoj bivsoj Jugoslaviji i to u oba njena oblika – i Kraljevini i Republici. Tada se dogodilo cudo. Kao posledica primirenih imperijalnih ambicija, a tome je doprinela i multipolarnost okruzenja i prve i druge Jugoslavije, pojavilo se cudo nevidjeno: srednja, odnosno gradjanska klasa – materijal po definiciji krajnje nepodesan za ostvarenje iole ozbiljnijih imperijalnih ambicija. Podsetimo se samo da pojava te klase pada u vreme najvece udaljenosti od Rusije; u prvoj Jugoslaviji zbog izolovane, revolucijom rastrzane i trenutno u slabostima Imperije, u drugoj zbog srecnim po obicne ljude okolnostima jednog u pocetku unutar kastinskog sukoba. Ovde srecne okolnosti znace, izmedju ostalog, i to da niko nije dobrih pedeset godina morao da oblaci uniformu i krece u neki rat. Sto na Balkanu nije mala stvar. Ruse nije posluzila ta sreca. Imperija je uvek imala nesto prece: od kosmickog programa do nuklearnog naoruzanja i programa izgradnje globalne pomorske sile. A trebalo se usput pobrinuti i za poneku Madjarsku, Cehoslovacku ili Avganistan.
Paradoksalno, srednja klasa je bila i uzrok upropascivanja okolnosti koje su je stvorile. U sustini racionalno usmerena jednostavno nije bila materijal za preduzimanje bilo kakvih nacionalnih projekata onako kako ih je definisala inteligencija, a oberucke ih prihvatili dojucerasnji komunisti, doduse samo kao trenutno najpogodnije sredstvo da se do vlasti dodje i na vlasti odrzi. Nesposobna za bilo kakve oblike organizovanja, jos nerazvijena, povukla se zdusno podrzana od rezima koji je u tome i te kako svesno pomogao, nestala je za manje od deset godina i ustupila mesto jednom novom fenomenu: ne ruralnoj i ne urbanoj Srbiji. Pojavila se PRIGRADSKA Srbija. To je ono sa cim nije racunao niko sem nekoliko prigradskih politicara. Pojavilo se nesto sto ima mentalitet poslovodje prodajnog objekta (neka mi oprosti vecina ovih casnih i postenih trudbenika), a fenomen obrazovane srednje klase (ne intelektualaca) se pokazao onim sto stvarno i jeste: samo pokozica na prastarom imperijalnom atavizmu koji je trenutno prihvatio ulogu placljivka zato sto je trenutno slabiji, a nema bratske Rusije da pomogne kao da je to ikada i cinila. 
I tako su nasi istoricari zaboravili i stalno zaboravljaju da nas podsete da rezultat stradanja obicnog srpskog vojnika (bas kao i prasnjavog ruskog pesaka od pobede nad Napoleonom pa do 1945. godine a, bogami, i kasnije) i njegovog zrtvovanja u toku godina 1912 – 1918 nije bio oslobodjenje brace, koja se (kako se danas pokazuje) bas i nisu osetila oslobodjenim, nego neciji interes ili jos lepse receno, korist. Korist koja nije isla u dzep i na polzu naroda nego vlastodrzaca. Da je korist i samo korist vazna, racunajuci tu i ono nekoliko zandarskih mesta koja se uvek mogu podeliti, dokazuje lakoca kojom su se isti u nedostatku brace za oslobadjanje prihvatili iskoriscavanja sopstvenog naroda. Kada se imperijalne ambicije izjalove i kada politika pocne, a inteligencija u lirsko i pseudonaucno ruho zaodene teze o tome da, gle, NAROD ne vole ti isti oslobodjeni i krvlju zaduzeni, i kada dodje vreme da se placa ceh onda nekoliko stotina hiljada mrtvih i nije neka cena da se narodu zdusno pomogne da neguje stare i stvori nove mitove koji ce se opet izrazavati u milionima. Ne dolara nego mrtvih. A upravo u tom kontekstu strasno je bilo za vreme NATO bombardovanja sa svih strana slusati manje ili vise lepo upakovane vapaje za ruskom pomocu. Lakoca kojom se Rusija pozivala u rat protiv, ako ne celog sveta, ono bar njegovog najmocnijeg dela, je bila uzasavajuca: pomisao da bi pri tom opet izginulo nekoliko miliona Rusa (o milionima ostalih ljudskih bica da i ne govorimo) nije bila nista prema pomisli da se mrskom nam Zapadu nanese makar i najmanja steta. Prosta strateska i geopoliticka (a istorijski itekako potvrdjena) cinjenica da bi u tom i takvom sukobu Srbija i njeni interesi (a o zrtvama da se i ne govori) bili samo ono sto su oduvek i bili: obican kusur nije, interesantno, nikome padala na pamet. Bas kao sto nikome ne pada na pamet da se zapita: pa dobro, ako ovako izgleda svet u kome je Amerika pobedila u hladnom ratu (a mi pri tom, bojim se ipak najvise svojom krivicom, najgore prosli), kako bi tek izgledao da je iz hladnog rata izasla kao pobednik Rusija. Ili, tacnije, Sovjetski Savez. Zar je moguce da smo tako brzo zaboravili Leonida Iljica Breznjeva i istocnoevropsko sivilo. Ili, jos strasnije, zar je moguce da smo dosli dotle da nam secanje na pomenutog znaci samo asocijaciju na vreme kada se ‘znalo ko je ko’ i kada su svi imali ‘posao’. 
Karikaturalno ima jos mnogo manifestacija: oba naroda, ili, tacnije njihove inteligencije, kukaju da su decenijama trpeli komunisticku diktaturu olicenu u tiraninu. Karikatura je da su oba tiranina bili pripadnici ne ruskog i ne srpskog naroda nego, sto bi se reklo, dodjosi (ruski je doduse, za razliku od naseg, imao prevoslavni pedigre). I da ta cinjenica ni u jednom od dva pomenuta naroda ne izazove bar zdravu dozu skepse prema sopstvenoj (ne)sposobnosti da sebi odneguju makar sopstvene tirane. Umesto pomenute zdrave skepse radije se bezi u sopstvenu naivnost, dobrotu ili cuvenu ‘siroku slovensku dusu’.Kao sto niko u tu skoro popularnim milenijumskim pravljenima raznih ‘naj’ lista ne uze da makar pomene po svim objektivnim kriterijumima jednog od najvecih Srba u istoriji – Mehmed pasu Sokolovica. Coveka ciji bi polozaj danas bio, recimo, ravan ako ne i visi od polozaja predsednika vlade jedne od tri najmocnije svetske sile.
Tacno je da je od komedije do farse, a lako i tragedije samo jedan korak. Kao sto je, bojim se, tacno da smo kao narod taj korak vec presli ili smo vrlo blizu tome. Ali zar nam nije istovremeno i vreme, a mozda i zadnja sansa da se svojoj istoriji okrenemo kao svaki stari i zdravo od istorije umorni evropski narod. Narod koji je u istoriji pokazao da moze i sta sve moze, a da mu je sada vreme da se malo odmori i prepusti carima dekadencije. Mozda cemo tako biti laksi i sebi i drugima.
Da sopstvenu istoriju malo osmotrimo iz onog ugla kojim su Englezi osmotrili svoju i tako dobro je pokazali onom serijom o Crnoj Guji i da se setimo da ‘najveci vladar u nasoj istoriji’ – car Dusan – zbog necega za telesnu gardu nije uzeo pripadnike sopstvenog naroda nego – Nemce. Da na Kosovu jesmo izgubili, ali da smo neposredno posle toga dosta i dobili; i to na onu ‘zensku stvar’ – udajom kceri nikog drugog nego ‘svetog velikomucenika kneza Lazara’ za Bajazita – kosovskog pobednika. Da smo krajem devetnaestog veka imali vladara kome se ozbiljno motala po glavi ideja da nas djuture proda Austriji ne bi li namakao pare za provod i kocku na Rivijeri. Da se mozda zapitamo nije li ona srpska pesadija koja je posle proboja Solunskog fronta bila ‘brza od francuske konjice’ bila ipak malo previse, najblaze receno, revnosna. Jer – na konjima je (i na Francuzima) da budu brzi i trce. Nikako na ljudima. Oni bi, za razliku od konja, mogli da pocnu i da – misle.