Nemam svoga Ali Agdžu

Pomirenje je u modi.

Naidje tek tako, ničim izazvano, iznenada s ljetnjim vrućinama, pa se primilo ka mini suknje kad su se ono pojavile.Obzirom da je pomirenje usko povezano s opraštanjem a bez njega nije ni moguće ili se meni  to možda pričinjela jorgan planina.Ko to, kome i radi čega treba da prašta da bi ovaj prihvatio pomirenje koje baš i ne mora da se završi ljubljenjem ali može čašicom razgovora (muhabeta) uz kavu (kafu ili kahvu) s lokumom ili bez njega, s rahatlukom ili bez njega.

Sa kime treba ja da se mirim kada nijesam bio ni na jednoj zavadjenoj strani?Izgleda da nije teško utvrditi ko može sa kime da se pomiri ali problem može da nastane zato što ne mogu svi u njemu da učestvuju. Ko to može u njihovo ime i da li može da oprašta i miri se? Ko ima punomoćja onih koji su uskraćeni za tu šansu tako što su skraćeni za glavu ranije?

Lako je bilo Papi Vojtili da posjeti Ali Agdžu u zatvoru i da mu oprosti. Njemu su pomogli  tako što su toga Ali Agdžu uhapsili i stavili iza rešetaka, gdje i pripada.Šta da rade oni koji imaju svojega „AliAgdžu“ ali nemaju više šansu za susretanje?

Šta da rade oni koji bi mogli i željeli ali nema ko da uhapsi njihove „AliAgdže“?Šta da radimo mi koji nemamo svojega  „AliAgdžu“? Da li da i mi učestvujemo, da možda presudjujemo, da navijamo i aplaudiramo ili da spavamo i da se probudimo tek kada se sve završi? Teška pitanja za teške odgovore u teškim vremenima.

Osjećam neki unutrašnji nemir zbog toga. Kako će to da shvate oni drugi.Da pobjedim ovaj nemir u sebi, tj. da se pomirim sam sa sobom. Ja to mogu ali hoće li to da mi se uračuna. Hoće li to ući u PIO evidenciju. Prisjećam se nekih ne tako davnih vremena, za koja ponekad pomislim da su trajala čitavu vječnost. Poslije odlaska velikog Tate Yu-nacije na oni svijet znao sam da će se pojaviti „Očuh“ koji će probati da kuću i domaćinstvo uredi drugačije, nevažno je li na bolje, bitno je da se razlikuje. Pripremio sam sebe i svoju porodicu  doveo u poziciju neučestvovanja u nastupajućem zlu a da mi pritom ne bude ugrožena gola egzistencija. Uspio sam. Nijesu svi bili te sreće.

Deset godina kasnije sva moja rodbina odbacila je uniforme i oružje od sebe i odbila da učestvuje u novom nebeskom projektu. S božjom pomoći ili bez nje, tek opet su svi imali sreće. Nekima se imovina nešto smanjila ali glave su sve na broju, istina malo posijane u više država.

Premotao sam taj film više puta, žao mi je ali se ne osjećam krivim zbog toga. Mnogo je onih koji su željeli isto takvu poziciju, ali to nije bila obaveza pojedinaca već kolektiva (države).Ja danas mirno parkiram svoj auto u Zagrebu bez straha. Ne moram da im se obraćam kao braći, dovoljno je kao prijateljima. Ne osjećam potrebu da se nekome izvinjavam i tražim opraštanje, niti da meni neko duguje kakvo izvinjenje.

Koliko gradjana može bezbjedno da prošeta Terazijama i Trgom kada tamo stoluju „garde“ i „obrazi“ izašli iz dveri, pričešćeni uz „tihovanje“, podučeni nomokanomom i postrojeni u nacionalnom stroju?

Šta bih napisao u domaćem zadatku zvanom „pomirenje“?Za početak pozdravio bih sve one koji pričaju o pomirenju i rade na njemu, kao i one koji se još premišljaju. Meč izmedju „Za“ i „Protiv“ pomirenja registrovao bih parforfe sa 3:0  i krenuo slobodno naprijed. Probati da u sebi (ne u drugima)  nadjemo neki razlog za praštanje i pomirenje, za bolju budućnost.

Emocije ne treba potiskivati nego ih smjestiti na odredjeno rezervisano mjesto i povremeno u odredjenim datumima zajednički, nikako pojedinačno, evocirati ih.

Svako samostalno evociranje tužnih (i ružnih) uspomena razjeda čovjeka iznutra, nagriza ga i ruši njegov prirodni imunitet.

Svi koji mogu i imaju snage u sebi za takvo što, treba da pokušaju.

Svi oni u kojima nije ubijeno sve ljudsko, treba da probaju jednom, dvaput, više puta,uspjeti će zasigurno.

 Jedna napomena, pomirenje izmedju zločinaca i žrtava nije moguće i o njemu ne treba  ni govoriti dok zločinci (njihove „AliAgdže“) ne budu iza rešetaka.

 Tek tada se stvaraju uslovi da se može hrabro stupiti pred rodbinu i potomke žrtava i zamoliti za oproštaj i pomirenje !

Da se razumijemo, ljudsko pomirenje postoji, trebaće i postojaće, a „političko pomirenje“ ne postoji, to je ustvari samo golo interesno pomirenje koje prestaje kada i interesi, to je falsifikat.

Da nas nedobronamjerni i nesposobni ne bi navodili na krivi put stalno treba imati na umu sljedeće:

- Ono sa čime se nikako normalan čovjek ne bi smio  pomiriti je da prihvati da je neko u njegovo ime činio zločine.

- Zato je nužno priznati istinu sebi i kod sebe i samo oni koji su spremni da se suoče sa istinom, učinili su značajan korak ka pomirenju. 

Ostalo je skupocena imitacija i laž.

 S.

Ljeta gospodnjeg 2008-og, 14-og Augusta po Gregorijanskom.