"We are in mission from God"
Blues Brothers
Bitlsi su prodali preko 500 milona ploča. Šer, naprimer, oko 200 miliona. Nekoliko najprodavanijih džez muzičara prevaljuju cifru od možda dva. Uz ove podatke, ne mogu da se ne setim opaske izrečene u trenucima rasprave oko toga da li bi džez trebalo promeniti i približiti ga "masama": ljudi ne žele drugačiji džez, ljudi žele manje džeza.
Ipak...dva komentara prijatelja blogera, Margos i Čera, su me ponukala da napišem ovaj misionarski tekst. Posvećen je onim dušama koje su džez odbacile u mladosti, ili ga pak još nisu čestito ni čule. Apsolutnim početnicima. I mada se pribojavam da je u slučaju časnog Čerevićana misija osuđena na...polovičan uspeh, možda se nađe neko ko će, zaslugom ovde odabranih kompozicija, džez prihvatiti kao nešto što se može ponekad i poslušati. Odatle do potpune predanosti ovoj muzici je veliki korak, a da bi se napravio neophodna je upornost učenika hrama Šaolin. Srećom, savršeno je nepotreban. Džez, treba li reći, nije jedina dobra muzika. No prosto je šteta da se uopšte ne sluša.
U odabiru stvari koje apsolutnog početnika mogu da dovedu do tačke kada će moći da kaže da sluša (i) tu muziku, samo je po sebni jasno da je slušljivost primarni kriterijum. Odustao sam od po prirodi stvari najslušljiveg džeza, vokalnog, koji zaslužuje posebno poglavlje. Napravio sam samo jedan izuzetak - Bili Holidej zatvara moju kratku listu. Osim slušljivosti, sve stvari sa liste imaju i dodatan kvalitet - spadaju u najbolje džez stvari svih vremena (kakvih je naravno još). Imao sam i jedno ograničenje, fonoteku devedesetdvojke. Ne računajući solidnu pokrivenost Majslom, Koltrejnom i donekle Mingasom, B92 nije mesto gde može da se sluša šta poželite kad je džez u pitanju: nedostaje čitav Dizi, Parker, Blejki, Kliford Braun...no iako bi lista iz moje fonoteke bila donekle drugačija ili duža, ovoj koja sledi pomenuto ograničenje nije umanjilo kvalitet.
Listu
| koju možete poslušati ovde |
otvara Mingasova (Charles Mingus) stvar "Goodbye Pork Pie Hat". Pesma je posvećana jednom od najvećih džez muzičara, Lesteru Jangu, koji je veoma voleo da nosi one pljosnate šešire. Umro je nekoliko meseci pre snimanja albuma ("Ah Um") na kojoj je ova stvar, 1959.
Lester Young 
Charles Mingus 
Ah Um
"Goodbye pork pie hat" spada uz naprimer ‘Round Midnight od Monka, u jedne od najlepših originalnih džez kompozicija. Melanholična, ali ne i otužna, ovo je balada kakvom se po nepisanom pravilu ne otvara program, no izuzetak je opravdan. Za one koji nisu, što bi rekao pok. Vladanko, neprijatelji čašice, poznato je da Mingas i burbon dobro idu zajedno zbog slične kombinacije mekoće i oporosti. Burbon preporučujem u ograničenoj količini, Mingasa u neograničenoj. Reprezentativni izbor Mingasovih kompozicija može se naći u mojoj plejlisti
| Mingasovi prsti |
Sledi jedna od najpoznatijih džez stvari koju ste, mora biti, imali prilike da čujete kao uvodnu špicu za neku emisiju kulturnog sadržaja - urednici je prosto obožavaju. Pri tom, začudo uopšte nije loša. Album "Time out" na kome je "Take Five" je takođe izašao 1959, sjajnom vremenu za džez.
Brubek i Mingas su očito koristili istog dizajnera za omot.
Bio je to prvi album prodan u više od milion primeraka, te se nadam određenom procentu od tog broja slušalaca i na ovom blogu. Album je izdao pijanista, kompozitor i vođa ansambla Dejv Brubek (Dave Brubeck), ali je udarnu "Take Five" komponovao čovek najzaslužniji za uspeh čitave ploče, saksofonista Pol Dezdomnd (Paul Desmond). Dezmondov vazdušasti stil, uz zarazni up-ca-c-c-ca-ca 5/4 ritam nosi ovaj hit od vremena tzv. cool jazz-a do danas, da još uvek ne dosadi.
Resko potmuli zvuk trube Majlsa Dejvisa u otvaranju čuvene kompozicije iz filma "Lift za gubilište" i otegnuti, skoro mučaljivi tempo prijaju nakon prethodnog razigranog Brubekovog dela. Ovu stvar, štono kažu, publika prosto obožava. "Nuit Sur Les Champs-Élysées" i druge kompozicije sa ovog albuma volim i sam, možda više i od same Žane Moro koja briljira u filmu. Pričalo se da je Majls, kome su poput većine džezera ljubavne avanture bile način života, imao uspeha te zime 1957 u Parizu...
Sledeća stvar nas odvodi na polja pamuka i američki jug. Letnje doba, kada je živeti lako, osim ako ne berete pamuk. Iako su "Summertime" čuli svi, uglavnom se radi o verzijama Ele Fizdžerald ili Bili Holidej, a nije nepoznata ni ona Dženis Džoplin. Od kako ju je Geršvin napisao 1935, kažu da se nakupilo oko 4000 verzija ove pesme: smatram da je ovo najbolja. Izvodi je Sidni Beše (Sidney Bechet), a zvuk je pomalo arhaičan, snimljena je još 1938. Beše je rođen krajem pretprošlog veka u Nju Orleansu, i izvesno je da je njegov deda imao prilike da se okuša na platažama. Možda je zato ova verzija tako dobra.
Leto 
Sidney Bechet
Kao što to umeju da kažu: a sada nešto sasvim drugačije.
Coltrane's Sound, omot 
John William Coltrane
"Equinox" Džona Koltrejna (John Coltrane) po mogućnosti treba slušati ispružen na sredini sobe, u pozi koju je ovekovečio majstor Leonardo na svojoj čuvenoj slici. Ovo je jedna od onih stvari koja može pomoći čak i u trenucima depresije - osetićete se toliko sićušni ispred beskraja da ćete shvatiti da je i vaša depresija beznačajna. Koltrejn je album "Coltrane's Sound" sa koga je ovo remek delo objavio 1960. A da Koltrejn jednostavno može da se sluša, dokaz je šlager iz mjuzikla "Moje pesme moji snovi" koji u njegovom izvođenju doduše gubi neke karakteristike tog žanra. "My favorite things" Koltrejn izvodi na sopran saksofonu, iako je ovaj izbor prilično neubičajen u džezu koji je kada je reč o ovom instrumentu naklonjeniji tenoru i altu. Album je snimljen malo nakon "Coltane's Sound" i slična filozofija (poznata kao modalni džez) se može čuti i u ovoj, mojoj omiljenoj stvari. Priložio sam skraćenu verziju, a preporučujem čitav album.
Bajaga ne pominje Dejvis Majlsa i Koltrejna u svojoj pesmi tek onako. Obojca su na ovoj listi zastupljeni sa po dve stvari. Druga Majlsova je sa albuma "Kind of Blue" koji je premašio prodaju čak i Brubekovog "Time Out". Ovaj album je nezamenljiva alatka u pokrštavanju na džezersku veru. Nije mi sasvim jasno zbog čega. Jeste sjajan, ali sjajni su i neki drugi. No, eksperimenti koje sam sprovodio ne ostavljaju nedoumicu. "Kind of Blue" se dopada ljudima (i izgleda mačkama). Prosto se nekako prilepi, kao vrsta lepka. "So What", a to važi i za ostatak albuma "Kind of Blue", je dobar koliko je to ljudski moguće. Da bi se to postiglo, neko je morao da uloži nadljudske napore - ritam sekcija. Majls je na ovom albumu učvrstio svoje nove normative kad je u pitanju rad basa i bubnja. Ostatak je učinila njegova truba i Koltrejnov saksofon. Ne zaboravljam preostali deo ekipe, ali posao predstavljanja prepuštam google-u.
Bili Holidej i pesma "I'll be seeing you" slede na koncu. Nepisano je pravilo da se vokalni džez na kompilacije ne postavlja zajedno sa instrumentalnim. No, ovo izvođenje deli jednu zajedničku crtu sa barem nekoliko prethodnih. "I'll be seeing you" je pesma koju volim i koja mi pogađa "slaba mesta". Posrećilo se te na sajtu postoji najbolje izvodjenje ove pesme, one iz Karnegi Hola, snimljene u drugom, ponoćnom setu te novembarske večeri 1956., kada je predstavljena i njena autobiografska knjiga "Lady Sings the Blues"...
...i od citata iz filma "Blues Brothers" do "Lady Sings the Blues", dođosmo do kraja ovog bloga.
