Sve je počelo kada sam, pre deset dana, što bi Slovenci rekli: "Nič hudega sluteč", kupila cipelice-patikice. Žmu je doduše ušao u cipelarsku radnju, da pogleda neke cipele za sebe, ali sam iz iste ja iskakutala, veselo mašući plenom, cipelicama-patikicama, vezenim na cvećance, sa tri raznobojna lastiša. Za dva dana me je Žmu izveo napolje. U obližnji, lepi kafić, pod velikim javorom. Gde sam primetila da moje cipelice imaju odvaljenu nitnu i da lastiš samo što se nije lansirao.
Dobro. Sutradan, ja sa, naivnim osmehom nekog, ko ima poverenja u slobodno tržište i konkurenciju, otapkam u cipelarsku radnju, iz drugog pasusa. Ulazim u radnju, bezbrižnim korakom EU potrošača. U susret mi izlazi kandidatkinja za mis vinograda i dve nizbrdice, koja je ispala u drugom krugu kvalifikacija i upućuje mi pogled njubraš maskare. Razmenimo naklone, kniksove i ovdašnji pozdrav dobardanljubimrukehvalakakoste. Ja na pult izvadim patikice, ukažem na feler, priložim račun, uz haiku: "Zamenite mi molim, hvala unapred, bog vas veselio".
Kandidatkinja se osmehne blistavom nizom stomatološkog ponosa i izjavi: "Odlično. Imamo zgodnog obućara".
- Šta imate?
- Odličnog obućara, sve radi ručno.
- Ne želim da se preudajem. Samo mi zamenite ove cipele.
- Nećete ni primetiti.
- Imam troje dece. Primetiće on.
- Bićete zadovoljni...
Tu sam počela da se gubim. Ko je zaposlio isključen bojler u cipelarskoj radnji?
Onda je bojler lepojka izvadila formular, velik k'o poster i počela da ga ispunjava. Sveta inkvizicija bi je odmah zaposlila na rukovodeće mesto, samo da još postoji. Priznala sam joj sve, ali sam nekako izbegla da mi uradi i papanikolau test.
Zaključak:
- Zvaćemo Vas u roku od osam dana, kada sudski veštak odluči o opravdanosti Vašeg zahteva.
Sudski veštak! Sudski veštak će pregledati moje patikice?! U Sloveniji je sudstvo do guše zatrpano predmetima. EU prazni kaznama državni budžet, jer stranke umiru od visoke starosti ne dočekavši rešenje spora na sudu. Normalno...jer sudski veštaci se bave komplikovanim slučajevima zamene feleričnih cipela. A i to traje osam dana.
Isteturam iz radnje, sa duplikatom onog formulara. Sa istim sam spavala pod jastukom, nisam se od njega odvajala ni kada sam se tuširala, jer me je bojler udavača upozorila da ako ga izgubim, mogu da se obrišem za patikice.
Danas mi zazvoni mobilni. Dobardanljubimrukekakoste. Hvala, takođe. Deus ex machina glas mi saopšti da je sudski veštak odlučio da je moj zahtev, za zamenom patikica, opravdan. O bože hvala ti, znači neću morati po presudu na Evropski sud. I da odem po nove patikice. Kada? Kad god poželim. Za dva sata? Može.
Otrupkam ja u radnju Transport, firme Cloudi, sve vukući sa sobom moju Radu sa susednog bloga.
U radnji me ovaj put dočeka tupi pogled veselog prodavca. Dobardanljubimručiceinožicekakosteviivaši. Uporedimo formulare za zamenu patikica Jump Buzz 03211w721 broj 37, proverimo otiske prstiju i zapis zenica i veseli otumara u pozadinu. Rada se uvali u kožno kanabe i zagrlivši svoju torbu, sa zanimanjem počinje da prati razvoj događaja.
Uto eto veselog, koji nosi kutiju, meni žare okice, otvara kutiju i vadi moju feleričnu patiku.
- Ove ste hteli da zamenite?
- Da.
- U redu. Izaberite.
- Šta da izaberem?
- Neke druge cipele, nemamo više vašeg broja ovih cipela.
- Neću druge, hoću te. Zašto ste me zvali da dođem, ako nemate tih cipela?
- Nismo vas mi zvali.
- Ko me onda zvao?
- Oni drugi. Mi nemamo ništa sa njima.
Ja teško pratim ljude, koji sami sebe ne prate. Koji drugi? Masoni? Vatrogasci? Tajni red Sinaja? Obaveštajna služba? Ko me zvao, mrmote jedan?! Ko pokušava da minira moju akciju. Ko je izdajnik? Ko je kontraobaveštajac u ovoj priči?
Radi polako, hipnotisano klima glava i pada na torbu.
U daljem razgovoru je prodavac, sa intelektualnim kapacitetom plakara, pokušao da me ubedi da kupim druge cipele, jer je on baš maločas prodao poslednji, moj, broj... Odbila sam ponudu, brojeći u sebi do stodvestasedamdesetpet. U saradnji sa drugom kandidatkinjom, za mis prvu pratilju, sakrivenom iza blagajne, saznalo se telefonskim putem, da mojih cipelica ima samo još u jednoj njihovoj radnji. Koja je u susednom kvartu.
Rada i torba polako klize sa kauča, u blaženom snu.
Plakar saopštava, uz veseli osmeh osobe nesvesne da je u smrtnoj opasnosti:
- Eto, našli smo cipele. Znate li gde je Čopova ulica?
- Znam. Šta je ovo, test inteligencije?
- E, tamo idite po cipele.
- E, neću. Ovde sam ih kupila, donesite ih.
- U redu. Dođite za dva dana.
- Kada?!! Znate li Vi gde je Čopova ulica?
- Tu blizu.
- Zašto onda za dva dana. Neće vam ih valjda slati preko Male Azije?
- Znate...skladište...magacioner...dve ulice...kombi...skladište...
Uzela sam moju kopiju postera-formulara i izašla iz cipelarnice. Ne vredi. Shvatila sam da bih se, mnogo sadržajnije i smisaonije, uspela da ispričam, pa ako treba i posvađam sa fontanom ispred radnje. Fontana bi me saslušala, razumela, odgovorila prskanjem vode i šumom. A ovaj je isključen. Pogled od par santimetara i blok.
Bunovna Rada je grlila torbu i čudom se čudila. Ja sam bila spremna da se opašem šipkama dinamita, napijem nitroglicerina i vratim u radnju, da zapalim jednu.
Za dva dana idem nazad u cipelarsku radnju. Spremna sam na sve. Ako ne dobijem nove Jump Buzz 03111w721 broj 37, tražite me na naslovnim stranama dnevne štampe. I poternicama. Biću jedna od karata u tarot špilu. Ona u elegantnoj crnoj mantiji i sa kosom u ruci.
5. jul 2007. godine - dodatak - DOBILA SAM NOVE PATIKICE!
Ušla sam hladnokrvno u radnju, gde je bila prva mis, koja je uporedila naše formulare-postere, proverila moj hemoglobin, dala mi da se na oba postera potpišem štampano, arapski i pisano, posle čega je svaka pojela svoj uzorak računa, a kašikama za cipele smo napravile male zareze na palcima nogu i pobratimile se, shodno pravilniku tajnog udruženja Obućarskog reda crne pertle.
Posle toga je prva pratilja otišla u pozadinu i tamo ostala dovoljno da zanese blizance, a onda je na kadifenom crvenom jastučetu donela moje patikice. Pošto smo obavile obred osmokrake zvezde i proverile nitne i lastiše, ja sam probala patikice, a obe udavače su me gledale pomno, kroz noćne kamere za posmatranje hijena i leoparda u savani.
Konačno su mi patikice spakovale u kutiju, kutiju u kesu i rekle sinhronizovano:
- Izvolite. Lepo ih nosite.
Ja sam odgovorila.:
- Hvala. I vi se nosite.
I tako smo se razišle, da nikada više ne uđem u njihovu radnju, taman hodala bosa do kraja života.
