Radoje Domanovic - 100 godina od smrti!

Da se podsetimo i predloga pravnog uredjenja Srbije

Čl.1.

Niko ne radi ništa.

Čl.2.

Svaki punoletni Srbin ima početnu platu od 5000 din.

Čl.3.

Posle pet godina svaki Srbin (kojoj kući nema Srbina može i Srpkinja)
ima pravo na punu penziju.

Čl.4.

Penzija ima periodske povišice od 1000 din godišnje.

čl.5.

Mora se doneti odluka Narodne skupštine (a tu će se po izuzetku,
iz patriotskih pobuda, sa Skupštinom složiti i sam Senat), to će se
smatrati kao naročita tačka ustava, prema kojoj: voće, korisno bilje
uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro,
i to dva puta preko godine, a ako se ukaze deficit u budzetu državnom
onda i tri, pa razume se, po potrebi i više puta, kako to vec
finansijski odbor za shodno nadje.

Čl.6.

Stoka, svaka moguća, bez ralike pola ili uzrasta, napreduje,
takodje po zakonskom naredjenju, to jest po odobrenju oba doma,
veoma dobro i množi se vrlo brzo.

čl.7.

Stoka ne može ni u kom slucaju primiti platu iz državne kase,
izuzimajuci vanredne državne potrebe.

Čl.8.

Kazni se svako ko misli o dravnim poslovima.

Čl.9.

Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštenja
policijskog, jer mišljenje narušava sreću.

Čl.10.

Na prvom mestu, policija ne sme apsolutno ništa misliti.

Ko bi se hteo, tek vica radi, baviti trgovinom, mora zaraditi
vrlo mnogo: na dinar hiljadu.

Čl.11.

Ženske haljine, ogrlice, naravno i žiponi, kao i druge potrebe,
seju se i uspevaju vrlo brzo pod svakom klimom i na svakom zemljištu,
svakog meseca u raznim bojama i po najnovijoj francuskoj modi. Sesiri,
rukavice i ostale sitnije stvari mogu se s uspehom gajiti i u saksijama
(odnosno sve se po zakonskom naredjenju samo gaji).

Čl.12.

Deca se ne radjaju. Ako ih odnekud bude da se odgajaju i vaspitavaju
naročitim mašinama. Ako otadzbini treba što više gradjana, podići će se
fabrika dece.

Čl.13.

Porez ne plaća niko.

Čl.14.

Plaćanje dugova i poreza strogo je kažnjivo, a to vredi za svakoga,
sem ako se utvrdi da je taj prestup učinila umno obolela osoba.

Čl.15.

Ukidaju se sve nepotrebne stvari, kao što su: tašte, svekrve,
glavna kontrola i sporedna, leteći državni i privatni dugovi, cvekle,
pasulj, grčki i latinski jezik, truli krastavci, padeži svi mogući,
s predlogom i bez predloga, žandari, svinjsko pitanje, pamet zajedno
s logikom.

Član 16.

Ko ujedini Srpstvo, da se smesta, u znak narodnog priznanja i
ljubavi, uhapsi!

Strongman

sa radojem domanovicem.Izgleda da pojave koje je on ismevao imaju dug zivot

nazalost da.

nakon sto godina, jos uvek 'ista meta isto odstojanje' - bar sto se srpskog mentaliteta tice

je svevremenski pisac (isto kao i Nusic). Kazem svevremenski, jer se mi, kao narod, sustinski ne menjamao (sto je zalosno)

Branislav Kovačević Cole

jesen92

...meni je uvek asocijacija moja osnovna skola...i ne samo moja...skoro cela moja familija isla u tu skolu...

BKC
PS: Ja sam isao u "konkurentsku" skolu "Sv.Markovic"....

p.s.
"III kragujevacki bataljon"...

constrictoria

je svevremenski pisac (isto kao i Nusic). Kazem svevremenski, jer se mi, kao narod, sustinski ne menjamao (sto je zalosno)

Constrictoria, evo, vidi sad Član 1.
O tome ti na tvom blogu govorim!
Neće narod da radi!
Kako prošli, tako i sadašnji.

Ukidaju se sve nepotrebne stvari, kao što su: ... padeži svi mogući,
s predlogom i bez predloga, ...

Ovo mu je super predlog.
Usrećilo bi mi dragog neizmerno.

Krugolina Borup

Constrictoria, evo, vidi sad Član 1.
O tome ti na tvom blogu govorim!
Neće narod da radi!
Kako prošli, tako i sadašnji.

Pa, to i ja tvrdim. Kad sam pisala o tome, napadose me zbog Sekretarice.... :))))))

A sad da se vratim na temu:

Радоје Домановић

РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА


Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.

Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.

Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и ирезрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи!

При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

- Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!

Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли.

- Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.

Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали.

Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној ствари, које само ником зла не чине.

Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

- Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам ииког отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину...

- Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.

Во обори главу и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:

- А, сад знам, мора то бити? - и продужи мисли:

- То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. - У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: „Зааа!“. А ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и они апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.

Утом изииђе газда из ме'ане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.

- Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали. Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела ни колико ја. А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни рад ници као што су наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним данашњим радом и заслугама.

Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.

constrictoria92

je svevremenski pisac (isto kao i Nusic). Kazem svevremenski, jer se mi, kao narod, sustinski ne menjamao (sto je zalosno)

Branislav Kovačević Cole

jesen92...meni je uvek asocijacija moja osnovna skola...i ne samo moja...skoro cela moja familija isla u tu skolu...BKCPS: Ja sam isao u "konkurentsku" skolu "Sv.Markovic"....p.s."III kragujevacki bataljon"...

21. oktobar,a keva mi isla u Radoje

Jao.... gde ga nadje??

ubio sam se trazeci ovaj tekst na Netu i po raznim "sabrnim delima" Domanovica i jedva sam ga nasao u jednoj knjizi..

Fenomenalno !!!


nedavno sam naso i ovaj tekst.. nisam siguran da je objavljen u nekoj od njegovih knjiga. Reč je o uvodnoj reči u prvom broju lista Stradija, 25. decembar 1904. (7. januar 1905)

JEL DA DA PODSECA NA OKTOBAR 2000. ???


Šta ćeš sad da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja* nekako pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala!

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.

Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.

Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz "hiljadu i jedne noći," onda bi od prilike ovako trebalo da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene natrapa na kakvu veličinu prvog reda.

- Ko je ovo?
- Taj?... E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.
- Taaako!
- A ovo?
- To je naš Kant!
- A ovo?
- Taj je izmislio novu vaseljenu.
- Au-u-u!

Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija, i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.

Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.
- Šta je ovo, po Bogu?
- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
- Ostavite nas, savest nas grize!! - reknu tek, pa rukama u grudi.

Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Ilija Gavrilović priložio poveću sumu novaca za iznemogle starice.

Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "dozvolite", "molim najpokornije." Popovi prosto kao svetitelji, kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kad bi srećom tako bilo, onda bi "Stradija" otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudma nabiljašiti otud, oduvud malo materijala za "Stradiju."

Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni... smisla. Prošlo je godinu dana kako se nismo razgovarali, pa je red da se ljubazno pozdravimo. E, docnije Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se možemo i sporečkati.

* 29. maja 1903. (po starom kalendaru) izvršen je prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin

naprimer, na kraju ce mozda i sam Kralj Milan najvise ostati upamcen po tome sto je uhapsio mladog Branislava Nusica, vise mozda nego po bilo cemu drugom

pre ce biti upamcen po "kockanju zeleznice"

ps -- os radoje

Радоје Домановић
ВОЂА
....................
..............
- - Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.
Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
......................
.........................
...........................


- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
- Не могу да погледам!...
- Зашто?!
- Слеп сам!
Настаде тајац.
- Јеси ли у путу вид изгубио?
- Ја сам се и родио слеп.
Она тројица оборише очајно главе.
Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.
- Не знамо!
1901.

=http://misicb.tripod.com/lektira/vodja.htm]

@ nsarski

bolno je aktuelan i ovakav domanovic. ne treba nama nov radoje nego da naucimo da citamo ovog starog

@ cole

posthumno postovanje nece nedostajati to je sigurno - a za pre toga - niko prorok u svom selu nije bio

"ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo", izjava SM u kojoj kao da izgleda da je sazeta citava njegova politika

p.s.

i vlasnik najvece kompanije, po nekim novinama, ima obicaj da se na slican izrazava na zadatu temu ... kao da su pohadjali iste kurseve za oml. rukov.

A koji li je ono vođa stalno crtao granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica?
Nikako da se setim.
Bi li taj vođa ili vojvoda?

Crtao, al' posto je bio slep, nacrtao je na Drini..

Domazet

...Domanovicevi tekstovi svesrdno preporucuju za citanje. O prepoznavanju sebe u njima nema, medjutim, ni reci. Interesantno...

Pa, vidis, ja se prepoznajem u Srpskom Volu.

BKC

Kad čujete guslanje o Radovanu Karadžiću, morate se setiti Radoja....

Domazet

O prepoznavanju sebe u njima nema, medjutim, ni reci.

constrictoria92

Pa, vidis, ja se prepoznajem u Srpskom Volu.

...pa nije valjda samo u njemu!? To bi onda znacilo da o sebi imas poprilicno jednodimenzionalnu sliku. Koja je, opet, ponajcesce posledica dvodimenzionanog mi VS oni pogleda na svet...

adam weisphaut

BKC

Kad čujete guslanje o Radovanu Karadžiću, morate se setiti Radoja....

Domazet

O prepoznavanju sebe u njima nema, medjutim, ni reci.

...sad, nesto ne bih rekao da na ovom Blogu ima mnogo onih koji slusaju pomenuti tradicionalni instrument nekih od naroda i narodnosti na Balkanu. Tako da ne ocekujem da zvuk gusala moze da izazove nekakvu epidemiju Domanovic-induced samoprepoznavanja blogovske populacije.

A kad si vec spomenuo taj deo balkanskog kulturnog nasledja, mislim da se njime, tj. njegovim odbijanjem mnogo bolje sprovodi Sterija-induced prepoznavanje. Doduse, ako me utisak ne vara, Sterija nije narocito popularan na ovome Blogu tako da nema mnogo sanse ni za tu vrstu samoprepoznavanja...

Tako da ne ocekujem da zvuk gusala moze da izazove nekakvu epidemiju Domanovic-induced samoprepoznavanja blogovske populacije.

Kakvu epidemiju ? Samo pojedinačni slučaj, gusle kao bluegrass Jerry Garcie... ma shvataš već.

Domazet

...pa nije valjda samo u njemu!? To bi onda znacilo da o sebi imas poprilicno jednodimenzionalnu sliku. Koja je, opet, ponajcesce posledica dvodimenzionanog mi VS oni pogleda na svet...

Sad ne bih da raspredam o tome da l' imam jednodimenzionalnu ili visedimenzionalnu sliku o sebi ili pogledu na svet... Tome ovde nije mesto (nije mesto ni nekim drugim komentarima, al' 'ajde).

Poenta price:

1. i posle 100 godina od smrti R. Domanovica, neke stvari u Srbiji (koje je on opisivao u svojim delima) su ostale iste

2. Ni grad Kragujevac, ni drzava Srbija nista nisu uradili da ovaj dan obeleze (pa, cak ni da pomenu). Nazalost, R. Domanovic nije usamljen slucaj...

1. i posle 100 godina od smrti R. Domanovica, neke stvari u Srbiji (koje je on opisivao u svojim delima) su ostale iste

narugao se duhovnoj lenjosti i nepokretnosti sredine kogja se plasi svega novog i smelog