Od 'Nji hau' do 'Buj buj'

Vozim se prilično redovno taksijem. I u Beogradu i u gradovima u koje me put nanese. Skoro da se smatram ekspertom za pitanja javnog prevoza na bazi privatluka ali su iskustva iz Pekinga neprocenjiva.

Asocijacije su, ako ne grešim, tri. Ili tri velike, svejedno. Nazovimo ih crvenom, plavom i zelenom. Razlike zanemarljive, slična vozila, srednje klase, uglavnom, relativno čista, ne baš prijatnog mirisa. Ili neuobičajenog, možda je prihvatljivija formulacija.

Taksisti su uniformisani, košulja žuta na oker, jedna od onih boja za koje sam siguran da ima ime ali ga ne znam, tamne pantalone, cipeliške iz kategorije šimika, u trećini slučajeva i kravata na košulji.

Zajednički imenitelj je i više nego skromno poznavanje jezika mimo maternjeg (ne mislim na onaj što se govori u Crnoj Gori) i skromno poznavanje grada. Možda je nerazumno da procenjujem koliko ne poznaju grad ali i sramno da ne pomenem poslednji slučaj...

Dakle, ambasada Srbije je u kvartu u kojem je puno ambasada, sa sve obezbeđenjem na nekakvim pijedestalima, klocnama ili kakvim god uzvišenjima. Deluje zabavno, pripadnik obezbeđenja je viši od prosečnog zemljaka i nešto niži od mene, recimo. Nisam siguran da olakšava posao ali skroman vizuelni efekat se postiže. Nebitno za priču.

Taksista koji nas vozi od hotela je pristojan, pitao nas je da li je u redu da izađe da se umije pre vožnje, vratio se za minut, pogledao papir na kojem je napisana adresa na kineskom, uzeo lupu, zaista lupu, pogledao još jednom, podvukao ključne reči solidno izduženim noktom na malom prstu i odvažno krenuo. Imamo i kartu grada, pokazasmo kraj, klima glavom, sve je u redu.

To sa dužim noktom na malom prstu je česta pojava, svaki drugi taksista ga ima, ostali ili puštaju nokat na palcu ili, u ekstremnim slučajevima, oba.

Udaljenost nije velika, bili smo u tom kraju već, nije ni komplikovano doći, jedno 300 metatra pravo, desno pa levo, još dva ili tri kilometra širokim bulevarom pa desno, na kraju još jednom levo ili desno, ne sećam se finiša. Takva vožnja košta petnaestak juana, 120 dinara, otprilike, traje desetak minuta.

Ohrabrenje je nalepnica na prednjem staklu, 'In this vehicle you can get free translation from english, french, spanish, german, korean, japanese, arabic and russian, sve velikim slovima', nema italijanskog, ne znam ga ni ja, ali ovih osam rade posao...

'English?', 'Yes', 'O.K', prvi korak načinjen. Ostatak ne postoji, nastavljamo, ko na srpskom, ko na kineskom, dolazimo do kvarta koji nam je potreban, kreće serija skretanja i zaustavljamo se negde.

Ambasada Jemena, recimo, mi kažemo da nije ta, on rutinski nastavlja do sledeće. Nije ni ta. Ne pogodismo iz jedno sedam pokušaja. Kasnimo dovoljno, zovem nekoga ko je u ambasadi, nalazi nam nekoga ko govori kineski, kraći razgovor, zadovoljstvo na licu vozača. Nastavljamo.

Posle još jednog kruga i pet ili šest pogrešnih ambasada uz dosta obostranog gunđanja nova dobra ideja.

Vozač vadi ključ i izlazi da pita prolaznike kuda dalje. Scena deluje prilično zabavno, svi govore glasno, ruke se koriste više nego glas, pokazuje se u sva četiri pravca, stariji gospodin u nekim crnim papučama za koje su zepe čist šik presuđuje. Idemo u pravcu za koji je on lobirao.

Nešto je pomešao, novi krug agonije i novi telefonski razgovor. Taksista klima glavom, objašnjava nam nešto, kreće veoma ambiciozno iiiiiii... promašuje!

Još jedan krug, nisu krugovi isti, jednom se skrene ranije levo pa kasnije desno, ugalvnom nađosmo. Kaže 'O.K', trijumfalno.

Četrdeset minuta vožnje i 28 juana (230 dinara) i stigosmo. Ponosan je. Srećni smo.

Rekord nije pao. Do teniskih terena smo putovali sat i deset, do odbojkaške hale prvi put 55.

Pohvalismo se nekom našem u belom svetu. Kaže da ga sve to čudi, obično traje duže, par-nepar daje rezultate, nije gužva...

Kaže da je navikao, on ima sreće, od posla do kuće nepunih sat i po i kada je gužva, kaže da su taksisti korektni, uglavnom znaju da nađu značajne destinacije. Kaže i da je mnogo lakše kada putnik govori kineski, zvuči logično, dodaje da su u poslednje vreme naučili i engleski, ne savršeno ali se služe.

I to stoji, uobičajeno je da se po ulasku u vozilo kaže 'Nji Hau', uzvrate uvek, ali se rastajemo sa 'Buj Buj'. Uzvratim, red je.