Tole Broz

vracarac92 RSS / 22.08.2008. u 09:57

Bivši selektor Srbije Miroslav Đukić tvrdi da fudbalski funkcioneri kod nas opstaju na položajima tako što ceo svoj radni vek pronalaze rupe u ugovorima i zakonima, a krivicu za svoje neuspehe svaljuju na leđa trenera i selektora. Mladi stručnjak kaže da s Tomislavom Karadžićem nije mogao da sarađuje kad su bili u Partizanu, a da je predosećaj loše budućnosti dobio onog trenutka kad su Subotičanina promovisali u predsednika Fudbalskog saveza Srbije.

- U srpskom fudbalu svako svakome duguje nešto, to su repovi koje naši čelnici vuku iz prošlosti. Sve se događa po ćoškovima. Da bi gospodin Karadžić postao predsednik FSS, potrebno je da Zečević tu i tamo izlobira poneki glas. I to tako funkcioniše. Naravno, to dovodi predsednika u situaciju da posle svima duguje i šta čovek da radi kada ga pozovu i traže da im vrati uslugu? Onda tražite "rupe". Tako to funkcioniše, večito se traže rupe u zakonima, propisima, pa i u slučaju mog ugovora. Kada sam se sastao s Karadžićem da razgovaramo o raskidu saradnje, on mi je saopštio da će advokati tražiti rupe u ugovoru ako ne pristanem na njihove uslove - rekao je Đukić.

 Šta je presudilo da budete smenjeni, loši rezultati ili sukob s predsednikom Karadžićem?

- Kao trener Partizana, ja sam osetio da s tim čovekom ne mogu da sarađujem i zato sam otišao iz kluba. Imali smo jedan slučaj kad smo odigrali tri uzastopna remija, posle čega se u klubu digla prašina koju nisam mogao da shvatim. Vodio sam razgovore u kojima je Karadžić imao takav naboj da sam shvatio da ću biti smenjen ako izgubim jedan meč, iako je Partizan, po mišljenju svih, igrao najbolji i najlepši fudbal u zemlji. Znao sam da ću imati probleme i kad dođe na mesto predsednika FSS. Nije problem samo to što nisam dozvolio da Fejsa napusti reprezentaciju. Budite sigurni da je Fejsa otišao, da bi se posle njega u klubove vratili Kačar, Rajković, Kolarov i Tošić. Ekipa bi se rasturila, a ja bih bio okvalifikovan kao trener nesposoban da sačuva tim i mir u njemu. U svakom slučaju, ja bih dobio otkaz, a neuspesi u prijateljskim utakmicama su samo njihov izgovor.

 Kakva je budućnost srpskog fudbala?

- Ja sam prošlost srpskog fudbala, međutim, odlazim zadovoljan. Konačno su pravi ljudi preuzeli odgovornost za buduće rezultate, ne mogu više samo Klemente, Đukić, pa sada Antić, da budu krivi i da se drugi kriju iza selektora. Ovim potezom, smenom na desetak dana od početka kvalifikacija, Karadžić je sebe istakao kao najodgovorniju osobu. To je dobro. Ajde malo, Karadžiću, ajde Đoriću, vi sada odgovarajte.

 Koliko su za neuspehe zaslužni reprezentativci?

- Nemam nijedan razlog da im se sada udvaram, ali fudbaleri su jedine svetle tačke srpskog fudbala. Njima ne mogu da prigovorim na borbenosti, osim što su se loše pokazali protiv Ukrajine. Na drugim mečevima su dali su sve od sebe da pobede. Ipak, naša je realnost takva da ne možemo da pobedimo Argentinu ili Obalu Slonovače. Ukazao bih na još jednu činjenicu, a to je da u, recimo, Nišu, malo ljudi može da prepozna fudbalere Partizana. Ali, ako biste im rekli da li znaju ko je Karadžić, Džomba ili Đorićem svi bi znali ko su oni. Dakle, došli smo u situaciju da su takvi ljudi bitniji od onih koji se nalaze na terenu.

 

Izgleda da je FSS (odavno) usvojio obrazac ponašanja koji vlada na političkoj sceni Srbije.Ko će kome ako ne svoj svome. Terzić u saradnju sa tandemom  namesti Toleta u partizan pod uslovom da ne dira u dvojac Zeka-Bjeka a nešto kasnije dvojac mu se revanšira lobiranjem za mesto predsednika FSS. I tada se desi nešto što fudbalski anali ne pamte predsednik nacionalnog saveza lobira protiv reprenzetacije a sve u interesu kluba u kom je i dalje(? sukob intersa?) predsednik! Alo bre, kako sme, da izjavi da je učešće reprenzetacije na olimpijadi nebitno? Da izjabvi da je jedan klub bitniji od nacionalnog tima! Dakle Tole je nečije lične interese stavio ispred nacionalnih.

Šta je suština ove priče i kakve veze ona ima sa nama? Suština je u tome što bi svaki normalan Srbin poželeo da naša zemlja ne funkcioniše po ovom principu. Nažalost,  funkcioniše i pitanje je da li će ikada. Englezi primenjuju princip odstranjivanja kukolja iz žita. U Srbiji moćni ljudi rade suprotno: vade žito iz kukolja, proglašavaju ga za smetnju uspehu (dobro, Đukićnije imao baš blistav bilans)i bacaju.
Mogli bismo nastaviti ovu priču sekvencama iz domaće političke prakse i ne bi joj bilo kraja. Ali, leto je, i to olimpijsko, pa zbog toga ostanimo kod sportskih aktuelnosti.
Miroslav Đukić, kažu upućeni fudbalski znalci, najperspektivniji je fudbalski trener na ovim balkanskim prostorima. Vodio je kao selektor reprezentaciju Srbije na deset uglavnom prijateljskih utakmica. Naša fudbalska reprezentacija je delom ličila na zemlju koju je predstavljala, a u nekim segmentima bila je i bolja.
Sportski stručnjaci kažu da je za ovu reprezentaciju i njenog selektora trebalo imati strpljenja. Međutim, tako nije mislio Tomislav Tole Karadžić, večiti fudbalski stručnjak, pamte ga i kornjače sa Galapagosa. On jedini nije sporan, svi ostali su pod sumnjom. Jer, šapuću u našoj kući fudbala, Đukić nije hteo da učestvuje u dilovima oko transfera fudbalera i raznim mutnim radnjama, pa mu nije bilo mesto u tom visokom društvu. Naprosto, postao je smetnja. Tomislav Tole Karadžić ovim potezom napravio je gubitak od oko pola miliona evra državnog novca. Hoće li zbog toga da odgovara? Sumnjam. Uostalom, on, gospodin Tole., je zakon. Ko se o njega ogreši, ogrešio se o sopstvenu poziciju. I glavu. Naravno, u FSS-u. Zato je i selektor „na samrti". Srpski fudbal nije. Tu je gospodin Tole i njegova kamarila iz senke. Oni mogu sve. Mogli bi i srpski fudbal da vrate na staze slave. Mogli bi, ali neće. Nije im u interesu.
Ipak, za debakl u Pekingu i onaj budući u kvalifikacijama za SP koje su na pragu neko mora da bude kriv. Red je. Odlučili su zato da Antić, umesto njih, bude selektor. Pošteno. Uz uslov da se, uprkos svemu, loš naum pretvori u još nakaradniju odluku. Ali, Tole nije mali miš. I ne pada mu na pamet da, kad mu je već nečista savest, sada prlja i ruke. Taj ponižavajući poslić, naravno za Toleta i svoj sitni ćar, obaviće drugi. Jajare i lelemudi, nenadmašni fudbalski filozofi i mešetari kojima više ni prva komšinica ne veruje da nešto znaju o fudbalu. Naravno, njih nije briga šta Đukić i neki reprezentativci, pa i deo javnosti misli. I govori. Takođe, ni da li je selektor u pravu. Bar malo. Njihov maršal je Tole. Njemu se klanjaju, u njegovu ideju vodilju jedino veruju. Kakvo stado.
Đukić, naravno, nije genije. Osim sopstvenog ja, odluke da ne ispija viski i ne gaji burence kao statusni simbol svog tela, ima i tu karakternu crtu da kaže ono što misli. Protiv njega su, doduše, i rezultati nekih utakmica, iako su oni u ovoj priči zapravo najnepreciznije merilo rada i znanja selektora. U to ime je Đukić i odlučio da progovori. Svestan da će „umreti". Znao je, verujem, da ga isto čeka i ako bude ćutao. Zato, Đuka, govori. I - umri muški. Bar po nečem dobrom da te srpski fudbal upamti. A možda će i po lepšim stvarima, ukoliko iz FSS-a umesto tebe odu oni koji te smenjuju. Zapravo, njima je frka. Boljeg od tebe nemaju.



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva