Poslednjih godina pred starim hotelom Brela, na zelenoj klupi, kao sastavni deo horizonta, sedeo je Stipan. Širokih leđa koja su zaklanjala Brač u maglici vrućine, visok kao otkinuta stena sa Biokova, Stipan je mučaljivo provodio dane, uveče se pretvarajući u zastrašujuće veliku senku.
Stipan je nekada bio mornar, ali je ostao bez posla u do tada uspešnoj društvenoj firmi za lovljenje riba i njihovu sinhronizaciju sa povrćem u šoku. Zbog toga je Stipan tražio prilike za ubacivanja na ribarice sa parangalima, prihvativši usput i posao sezonskog čuvara povremenih stanovnika pomenutog starog hotela.
A u predvečerje, dok se sunce davilo tamo negde kod Splita, Stipanu su stizala tri razloga za prihvaćeni posao, od koga ga je prosto bilo sramota. Razlozi su bili jedan drugom do uveta, a najviši mu je bio do pupka. Svi su bili ženskog roda i za posetu ćaći na radnoj klupi, očešljani na repiće. Tri ćerčice su se penjale po Stipanu, sedele mu na ramenima, cičale i optrčavale krugovima klupu, sve dok po njih nije došla majka, velika taman za Stipanov dlan i odvela ih na spavanje, u gornje selo. Stipan je svlačio osmeh, ponovo sedao na klupu, a iz njegovih leđa je sevao prezir prema dešavanjima koja je dužio opisom svog radnog mesta - održavanje reda u ruiniranom hotelu, na najlepšem mestu u Brelima, povodom sezone naseljenom budućim ugostiteljskim radnicima.
Svakog leta lokalni tajkun je stari hotel nerešenog statusa u denacionalizaciji koristio za smeštaj jeftine radne snage, pod paskom stručne prakse - buduće kuvare, sobarice, kelnere, koji stizali sa svih strana Hrvatske, samo čekajući da im se završi smena pa da i oni uzmu učešće u turizmu sa prave strane.
Uveče, kada su mahom namireni gosti obližnjih hotela veselo tumarali šetnjicom pored mora, u stari hotel su trčale grupice učenica sobarica, usput odvezujući karnirane keceljice i skidajući u hodu ortopedske, ružne cipele. Zidovi starog, samotinjom izmučenog hotela su počinjali da se tresu od narodnjaka, a buduće sobarice su vrištale kao u prljavoj mašti omatorelih švalera.
Za njima su stizali kuvari i kelneri, tuševi su tutnjali glasnije od Viktorijinih vodopada, a iz hotela su se otkidale grupice želiranih, namirisanih, ulepšanih iz sve snage, na štiklama i košulja otkopčanih do pupka, prerušenih nedovršenih turističkih radnika. Stipan se polako utapao u crne senke, zajedno sa Bračem koji je proždrljivo gutala noć.
Oko ponoći objekti Stipanovog posla su se vraćali uz vrisak »iz grada« i u starcu hotelu su počinjale ljubavne drame zbog kojih bi i Šekspir iz groba ustao. Sobarice, kuvari, kelneri i kelnerice su se zaljubljivali, svađali, plakali, treskali vratima, prvo po sobama i hodnicima, a dockan u noć su se pisale ljubavne tragedije po oljuštenim balkonima. Dok su sobarice cvilile pored otvorenih prozora, pokušavajući samoubistva skačući sa prizemnih balkona, njihovi učitelji su nestajali iza zaključanih, rasklimanih vrata napuštene kuhinje hotela.
Tada je Stipan bacao crno, ugledajući se na uboge sipe koje su proganjali turistički brodovi staklenog dna. Iako su obrisi njegove senke ostajali u prostoru gde je Stipan presedeo ceo dan, samo pažljivim pogledom se moglo videti da je Stipan nestao, da se zajedno sa senkom bora utopio u noćno mastilo, iskoristivši prvu priliku da nestane iz tragikomedije u toku. Stipanu nije padalo na pamet da se uključuje u čupetanja ljubomornih sobarica, ljubavne okršaje kelnera i kuvara, koji su se šamarali, psovkama razljuljavajući ubogi hotel...a narednog jutra, na pitanja komšiluka kud je nestao na vrhuncu drame, Stipan je krivio levo rame i mrmljao: »Bacija san crno«.
Ovog leta nije bilo Stipana, ni njegove senke. Vlasnik umornog hotela, neispoštovan denacionalizacijom, precvikao je strujne kablove, zavrnuo vodu i prilaz hotelu ukrasio girlandom gvozdene lančine, na čijoj sredini se ljuljao veliki katanac.
Za Stipanom mi je ostalo njegovo »bacanje crnog«, koje sam poučena iskustvom plavog dušeka odradila ovog leta (mah-mah Vlasti). A u Brelima je bilo...kako bih vam rekla, plavo, zeleno i belo, zamotano za poneti u mirise smokvi, morskih špargli, borova i...uopšte.
Tri ekološke babe na makarskoj pijaci proglasile su vanredno stanje radosti i blagostanja kada su me ugledale sa korpom veličine grčke hladnjače. Danima su me snabdevale svilenom blitvom, pravim maslinovim uljem, musavim belim lukom, medenim suvim smokvama, sirovima garavim sa jedne strane, tikvicama krivim kao prečica i drugim dobrotama sazrelim na vrelom suncu i u hladnjikavom mraku kamenih ostava. Ovacijama se pridružio i Ante zvani Voćko, koji je svoju drvenu tezgicu, ove godine, približio našoj bazi, zahvaljujući čemu mi se sada ruke ne vuku po podu.
Povodom ovogodišnjeg odmora odlučila sam i skoro uspela da izbegavam sve što ima veze sa mojim poslom - dakle, sem baš ono mrvicu, nisam ni pogledala prave novine, ni vesti, ni prilazila kompjuteru, a mobilni se na polici družio sa nađenim školjkama i kamenjem. Da ne bih baš pala u apstinentsku krizu, odlučno sam kupovala novine koje inače ne čitam, takozvane ženske i žute. Daklem, ja sam oduševljena! Otkrila sam novi svet. Svet poznatih ljudi, koji seže i do VIP ložača kotlova. Školovanih ložača. Kotlovskih eksperata. Tu sam saznala da se ta masa ljudi venčava i razvodi sa pevanjem i pucanjem, da se o slavu grebu i njihovi roditelji, a da se prljav veš ne pere nego kači na prozore, ne bi li mu se divio što veći broj prolaznika-čitatelja.
O ljubavnim oglasima da ne pričam...tu nastupaju mladići od 53 godine i razvedene ili udove devojke, svi su lepi, pošteni, situirani, kako stambeno, tako i materijalno, plus imaju i strane pasoše, samo im još fali »miran, pošten, nepušač, nealkoholičar, čiste prošlosti, lepog izgleda« partner. Naravno, avanturisti ne dolaze u obzir. Slika obavezna, po želji vraćam.
U probijanju kroz trač svet pomogla mi je stručnim savetima Ane. Jedanaestogodišnja Ane, ćerka obližnjeg prodavca kapa, peškira, naduvanih i ispumpanih dušeka + plastičnih baletanki za vodu ružnih k'o đavo. Splićanka Ane priključila se našem morskom taboru, po ceo dan pričala više od kiše i igrajući tabliće mi sigurnim tonom, bez zareza, odmah objasnila ko je ko u trač novinama, uz gratis informaciju ko je šta napumpao i plastično operisao...otkud dete od jedanaest godina, iz Splita, zna šta je operisala srpska valjda pevačica Goga?
A more se talasalo i plavilo do obesti...noću je srkalo kamenčiće i plimom uporno pljuskalo po stenju.
Princeza je lunjala sa Ane, Mali Sin je sa Katinim Antom igrao tenis i nabijao nam komplekse lenjih puževa golaća, trenirajući pomenuti sport dok smo se mi valjali u senci lovora, aromaterapija. Prestolonaslednik je zauzimao pola pomenute senke odmarajući se od dotašnjeg žuriranja po onom Pagu što dominira trećinom trač novina. Žmu je sa Kate, iz komšijskog kafića, vodio ozbiljne debate o uticaju tramuntane na penu na espresu, pri čemu su oboje zabrinuto klimali glavama. Ili je diskutovao sa gazda Mijom o demonizacijskoj pojavi prerušenoj u jugo...dok su se, u dvorištu iza kuće, Zoričine bele kamene skulpture, utisnutih listova i jedva naslućenih ženskih oblina topile na vrelom dalmatinskom suncu.
Ja sam vršila fotosintezu.