СА ШАКЕ СИЋУ НЕ БАЦАЈ

Има те у угловима усана дана без дана

у којима се улудо траже струјни сугласници.

Има те у расцепу између инструментала и мог имена.

Има те у сваком делу мене који разум не разуме.

Са шаком међу зубима тражим речи нетимарене да ме ошамаре јутром по коме ћу дан познавати.

Име је оно на шта се одазиваш, а не како те зову.

Има те у жељи да не живим пре него што ти кажем где те има.

Има те у тражењу широких зеница у којима моја тама не мора да тражи изговор.

Има те у покушају сунца да обесенчи подочњак крила.

Има те у рефренима снова који се обрћу око себе и не дају ми да скочим.

Има те у ожиљку мог длана на коме нема ветра.

Има те у плачу детета након првог удисаја.

Осврћем се ако ми се локна нечијег живота учини знаном

и препаднем се од његовог лица унакаженог тиме што га први пут видим.

Има те у годовима сваког сутра у које се усудим да поверујем.

Има те у мумифицираном телу посвете на батерије.

Има те у насуканости ушију на морнарску постељину.

Има те у сношају смисла и бесмисла,

Има те међу прстима којима сам покушавао да задржим тугу док ми не ода речи којима могу да је назовем.

Да си бар Бог, па да знам да те нема...