Visak na onom i na ovom svetu

Svaka sadasnjost dete je neke proslosti.

Zivi ljudi i pamte i zaboravljaju, ali proslost nezavisno od nas postoji, a sve sto se desilo, sto je proslo, sva istorija, praistorija, evolucija, kosmologija ... i svi vazani ili manje vazani detalji nekadasnje stvarnosti i sadasnjosti, cine niz svih dogadjaja, ljudima znanih i neznanih ... ali ... proslost je postojala, i svaki njen tren - i najskriveniji, i najbanalniji - uticao je, utice, uticace ... ovako ili onako, na ovo ili ono ... Puno ili malo, dobro ili lose.

Svaki dogadjaj ili proces koji je protekao s vremenom, desio se, promenio je prostor i okolinu, i kao takav, svaki prosli dogadjaj i svaki detalj toga dogadjaja nema niceg suvisnog, nema redudansu ... Tako, na primer - policijska istraga neke smrti, analiza arheoloske iskopine ili iscitavanje istiorijskih dokumenta - pridaju znacaj svakom detalju …

Za istinu o proslosti sve je vazno!

I kad zamislim smrt - sve sto nekad zivelo pa umrlo, nastalo pa nestalo - kao svet koji negde iza ovoga naseg, zivog i sadasnjeg sveta, mozda postoji - “onaj svet” -  svestan sam da neznam, niti mogu da osetim, ni njegovu celinu, ni detalje, ni mehanizam takvog, onostranog postojanja ili nepostojanja, ali mogu da zamislim dve glavne osobine:

Prvo, da u svetu smrti i proslosti, vreme stoji, miruje, ono je proteklo … a drugo, da u tom, takvom svetu, na "onom svetu" nista nije visak, nema redudanse!

........

Sadasnjost, nas zivi postojeci svet, zatrpan je nepotrebnim, usporavajucim, zamarajucim viskovima, svi to znamo ... To su sve nase guzve u saobracaju i prenosu, bilo cega ...

To je redudansa zivota...

Tako - neko ubistvo ili brbljanje nekog politicara - dok se desava, svakako je visak ... u svetu sadasnjosti. Vreme izgubljeno u gluposti, pogresni, gresni viskovi  uvek ce postojati … ali kada se ove nevolje preterano rasire, zarobe ljude, zajednice, drustvo i civlizacije ...

Sadasnjost, tacka kroz koju vreme protice, ima svoje zakone : pobediti sve sto saplice i usporava, borba sa redudansom, uslov je daljeg postojanja i trajanja!

Ali ni sadasnjost, ni sve u njoj, nikad nije savrsenstvo ...

Zivot jedinke, zajednice, prirode, bilo cega sto zovemo nekim imenom, pa i nase ljudsko trajanje, pun je sarenila, koje zivotu daju punocu i boju, bez kojih bi bio pust i dosadan. I to nesto sareno ... sto nekad izgleda kao krivina, nevolja i visak zivota ... ali je trud, igra, masta, kreacija  - u takvim i takvim okolnostima, u takvoj i takvoj okolini - sara neku nasu - sliku zivota ...

Hm ... takvo je i ovo moje pisanje ...

I stvarno … zasto o svemu ovome mislim i pisem?

Znaci li to da starim, i da kao takav - dugo pamtim?

A vreme i prostor mi se izmicu, pa ih grabim zadnjim trzajima ...