Ksenija iz Bronksa

pa tu sam peticiju potpisao pre nekih nedelju dana, mislio sam da nikad necu saznati ko je ta zena, cak sam joj se i imejlom zahvalio... ko bi se nado...

Pokušavam nakon čitanja ovog tvog teksta da zamislim čoveka u Srbiji koji nakon jedanaestočasovnog radnog dana ide od kuće do kuće i skuplja potpise za neku ugroženu manjinu negde na drugom kraju planete ili za bilo koji drugi plemeniti cilj u koji veruje. Znam da u zapadnim zemljama ima mnogo ljudi koji ne žale truda da pomognu potpuno nepoznatim ljudima u nevolji, da otklone neku nepravdu ili spreče uništavanje prirode. Mi im se malo divimo, malo čudimo (s vremena na vreme smo čak i pomalo podozrivi prema njima), ali u svakom slučaju taj aktivizam ne prihvatamo. Kao da očekujemo da će važne stvari ipak na kraju obaviti neko drugi umesto nas. Tu u suštini i jesmo u pravu, sve što mi propustimo da uradimo, neko uvek obavi, ali onako kako odgovara njemu, a ne nama. Nama kako se zalomi...

Srdačan pozdrav Kseniji zlatnog srca i hvala joj što žrtvuje svoje vreme i snagu pomažući nama.

da se svi zamisle koliko su zaista uradili za "nasu stvar" na KiM, a koliko sede i kenjaju "ua sudija"
Tuzno je to sto se cesto pravimo jako pametni, a redovno dobijamo lekcije - i to odande odakle se najmanje nadamo. Jos je tuznije da, zbog svoje lenjosti i nadmenosti, nista iz tih lekcija ne zapamtimo...
Licno : Kseniji, ako se tako zove - svi komplimenti i divljenje pre svega. Ovaj svet /jos/ nije otisao dodjavola dok postoje skromni i vredni

bi ste mogli da napisete njeno puno ime, ako bi moglo, da ostane negde zabelezeno

da se ova peticija potpiše i na netu?

ako jeste, molim vas za link

i hvala

sjajan text i prava filmska prica. zaista je divno sto ovim putem mozemo "upoznati" takve osobe poput ksenije. tebi hvala sto si to podelio s nama.

kad radis nesto lepo i dobro,onda se i steknu okolnosti da upoznas lepe i dobre ljude.
kao sto je Ksenija. ima nade za ovaj svet.

evo procitao sam tvoj profil i tvoju pricu o Kseniji, prosto mi nije jasno kako uspevas da ne radis nista godinama i uspevas u isto vreme da finansiras snimanje filmova na Kosovu, putovanja po Americi. Nije mi jasno odakle ti lova za sve ovo sto radis o svom trosku. Da se razumemo, apsolutno podrzavam tvoj rad, ali nekako imam osecaj, da nisi skroz iskren i da nesto krijes.

Da budem precizan, kazes da ne radis nista godinama, necu da ulazim odakle ti lova - ne interesuje me. Ali covek koji ne prihoduje nista godinama - da ulaze lovu u nesto, sto mu se apsolutno nista nece vratiti, mi je zaista cudno, gotovo neobjasnjivo. Razumeo bih da iza tebe i tvog rada stoji neka organizacija ili drzava Srbija - ali ti to porices. Zvaka ti je zaista naivna i providna, naravno da ti i ne verujem...nije mi samo jasno zasto se foliras, zasto zelis da se prikazes u netacnom izdanju i svetlu, sta postizes time?

Jos jednom da kazem, odobravam tvoj rad na prikazivanju istine o Kosvu.

Za ovaj divan post i veliki pozdrav Vama i Kseniji.

Definitivno filmska prica o Kseniji. Hvala Kseniji, zaista od srca. Hvala i vama. Zelim da verujem da to sto radite radite iz najplemenitijih pobuda iako o Kosovu mislim potpuno drugacije. Ja nikad ne bih potpisao vasu peticiju, mada mozda mnogo, mnogo ranije i bih. Zasto ja i vi koji ste ocigledno pristojna osoba vidimo razlicito Kosovo? Mozda zato sto sam ja cuo i drugacije argumente. Ovaj tekst ispod mnogo bolje formulise sta ja mislim o Kosovu nego sto bih ja uspeo. Pisanje mi nikada nije islo od ruku za razliku od matematike.

Kraj nacionalne arogancije
Dubravka Stojanović

Poslednjih nedelja, posebno od dana kada je Marti Ahtisari predstavio svoj plan, mogli smo čuti najneverovatnije izjave srpskih zvaničnika o budućem statusu Kosova. Ma kako “maštovite” ili “preteće” one bile, zajedničko im je jedno: sročene su da bi pripremile javnost u Srbiji na neprihvatanje odluke međunarodne zajednice. I, ponovo, kao i svih prethodnih godina, u svim tim izjavama reč je bila samo o imaginarnom Kosovu. Niko (osim poslanika koalicije oko LDP na skupštinskom zasedanju na kome je usvojena Rezolucija o Kosovu) nije govorio o konkretnim političkim pitanjima koja bi se postavila u slučaju već potpuno neverovatne pretpostavke da Kosovo ostane u Srbiji. Niko ni reči nije rekao o tome kako bi, recimo, srpska vojska i policija ušle na Kosovo, jer samo prisustvo organa prisile znači stvarni suverenitet u ključu razumevanja nacionalnih država. Niko nije govorio o tome kako bi građani Kosova glasali na budućim zamišljenim izborima za skupštinu Republike Srbije i kako bi srpska elita prihvatila albanske poslanike, pa i ministre u svojim budućim vladama. Kakav bi to bio školski sistem, kako bi se predavala Kosovska bitka, a kako Balkanski ratovi? Da li u duhu “jedne istine”, “naše istine”, kako bi rekle naše aktuelne prosvetne vlasti? Svih ovih godina, od kada je Kosovo suštinski odvojeno od Srbije, nisam uspela da čujem razradu takvih konkretnih pitanja, jer niko, ustvari, nikada nije ni pomenuo stanovništvo Kosova. Ono o čemu se govori u tolikim govorima jeste samo “Kosovo”, neko u stvarnosti nepostojeće Kosovo – Kosovo bez ljudi.
Mislim da je, u suštini, Srbija Kosovo izgubila upravo na tom pitanju. Kosovo za političku i intelektualnu elite u Srbiji nikada nije podrazumevalo njegove stanovnike, već samo teritoriju, imaginarnu teritoriju istrgnutu iz vremana, istrgnutu iz realnosti. Kao neko polje, bez ljudi, u 1389. godini! Zbog toga mi se čini izlišnom rasprava o tome da li će Kosovo biti izgubljeno 2007. godine ili se to već dogodilo 1999. godine. Kada se uzmu u obzir svi relevantni podaci, mislim da se to dogodilo 1912. godine, onog istog trenutka kada je, pet vekova posle čuvene bitke, ta oblast pripojena srpskoj državi.

O čemu se zapravo radi? Odmah po početku Prvog balkanskog rata 1912. godine, srpska vojska je vrlo brzo ušla na teritoriju Kosova i ta oblast je, posle potpisivanja mira (zajedno sa Sandžakom i Makedonijom) pripojena srpskoj državi. Novine su tada bile prepune patriotskih usklika, govoreno je da je osvećeno Kosovo, da je ostvareno Lazarevo obećanje, da je obnovljena srpska srednjovekovna država, da je ostvarena zavetna misao... Tom patriotizmu u tom trenutku niko nije odoleo, čak ni večito cinični Jovn Skerlić. I sve je bilo svečano i patriotski dok se nije postavilo pitanje kakav će se oblik vlasti uspostaviti u toj oblasti, tačnije, pitanje slično onom na koje ni danas nema odgovora. Pokrenuta je tada u Narodnoj skupštini veoma zanimljiva rasprava na koju treba da se vratimo, ako želimo da suštinski razmišljamo o veoma teškom pitanju: kako je Srbija za manje od veka uspela da izgubi jedan deo svoje teritorije, i to onaj za koji njeni najviši predstavnici tvrde da je svetinja?

Te, 1913. godine, ta tema dobila je ime – “uređenje novih krajeva”. Vladajuća stranka Nikole Pašića smatrala je da u te novopripojene oblasti treba uvesti poseban, vojno-policijski režim. U skupštinskoj i javnoj raspravi predstavnici vlasti navodili su da stanovnici tih krajeva nisu dovoljno kulturni, da nisu dovoljno politički razvijeni, da se demokratski Ustav Srbije ne može proširiti na te oblasti, jer njihovi stanovnici ne bi umeli da koriste prava koja bi dobili... Zabrinuto su se poslanici pitali šta bi se desilo kada bi stanovnici “novih krajeva” dobili jednako pravo glasa, kako bi to uticalo na odnose među političkim snagama u Srbiji, kako bi se to odrazilo na već uhodane odnose među strankama, da li bi moglo ugroziti vlast? Na pitanje opozicije u Skupštini, da li vlast namerava da stanovnike “novih oblasti” nešto pita o obliku vlasti koji bi se odredio, jedan od najuticajnijih ideologa vladajuće stranke, Stojan Protić, je rekao: “Mi njih nismo pitali ni onda kad smo ih oslobađali, a onda će nam sigurno naša braća dopustiti da sa njima upravljamo pet do šest godina onako kako mi najbolje nađemo i zato što mi bolje tu stvar znamo, što smo stariji i zreliji, nemamo ih nikakvih razloga pitati, kako treba da se oni upravljaju”.

To pitanje podelilo je stranke u tadašnjoj Srbiji. Inače konzervativni naprednjaci tražili su da se Ustav Srbije odmah proširi na prisajedinjene oblasti, zalažući se za sazivanje “Velike skupštine” na kojoj bi se izvršila revizija ustava iz 1903. godine. Govorili su da se srpska demorkrija nalazi na probi i da Srbi moraju ostati dosledni protivnici teze o podeli na više i niže rase, čije su posledice i sami na sebi osećali. Suprotstavljajući se vladi, Samostalna radikalna stranka, pisala je tih dana u svom glasilu Odjek: “Radikali su polovinu Srbije proglasili za svoj pašaluk. Oni su preko svoga ministra unutrašnjih dela polovinu Srije proglasili da nije Srbija i na toj teritoriji koju oni smatraju da nije spska zaveli su jedan režim po svojoj volji”. Socijaldemokrati su bili najglasniji. U svojim Radničkim novinama pisali su: “Mogu se svakojake primedbe činiti turskoj ustavnosti, ali jedno je nesumnjivo: Srbija nije smela ulazeći u te krajeve ići nazad, već je trebala koračati napred – tj. na mesto polovne i lažne ustavnosti Turske ona je trebala odmah zavesti pravu ustavnost, patrijarhalno-primitivnu opštinsku samoupravu razviti u modernu, dati prilike tom stanovništvu da oseti kako se nalazi u Jevropi, upravo: s njim se nije trebalo zavojevački postupati”. Na vladino poređenje demokratije sa plivanjem, i argument da stanovništvo “novih krajeva” jednostavno još ne zna da pliva, socijaldemokrati su u skupštini odogvarali: “Da li će dete ikada moći da nuči da pliva ako ne skoči u vodu?”

Ta vrhunski kvalitetna i zanimljiva pravna rasprava koja se mogla čuti te 1913. godine u skupštini (a kakvu nismo uspeli da čujemo poslednjih godina), nije urodila plodom: preglasavanjem je usvojena Uredba o novim krajevima kojom je na Kosovu uveden poseban vojno–policijski režim. To je značilo da Ustav nije proširen na te krajeve srpske države, da građani nisu dobili ista prava koja su uživali srpski građani u starim granicama. Ključnu ulogu u donošenju te odluke imali su zaverenici okupjeni oko Apisa i Crne ruke. Oni su, ustvari, bili ti koji su diktirali spoljnu politiku Srbije, oni su bili ti koji su u mnogo čemu bili jači od radikalske vlade koju su na vlast doveli posle ubistava poslednjih Obrenovića. Oni su u neku vrstu svoga lena dobili novopripojene oblasti, u kojima njihova vlast nije imala nikavih granica.

Dodatan problem za stanovništvo tih oblasti značila je i činjenica da policijski, vojni i civilni činovnici nisu bili raspoloženi da svojevoljno odlaze na službu u nove oblasti. Tamo se dolazilo najčešće po kazni. To je značilo da su tamo na službu odlazili činovnici koji su u Srbiji bili kažnjavani, najčešće zbog korupcije ili fizičkog nasilja nad uhapšenicima. Bila je to jedna kažnjenička, legionarska uprava koja je sprovodila ličnu vlast, koju niko nije kontrolisao. Ubrzo je došao Prvi svetski rat, pa stvaranje nove države koja do kraja svog postojanja nije uspela da usaglasi različite pravne i društvene sisteme koji su se, sticajem istorijskih okolnosti, u nju ulili. Stanovništvo “novih krajeva”, stoga, sve do druge polovine XX veka nije privuklo veću pažnju vladajućih krugova.

Zbog svega toga se danas čini da je Kosovo “izgubljeno” i pre nego što je “dobijeno”. “Izgubljeno” je zbog načina na koji se o njemu razmišljalo, zbog mesta koje je imalo u mitotvornoj nacionalnoj ideologiji, zbog nemogućnosti vladajućih elita da prihvate i razumeju realnost. U dvovekovnim pokušajima da “oslobode i ujedine srpski narod” i da stvore veliku nacionalnu državu, srpski državnici nisu umeli i da tim oblastima vladaju tako da novi stanovnici tu državu prihvate kao svoju. To je bio problem i sa proširenom Srbijom 1913. godine i sa svim kasnijim Jugoslavijama. Odnos prema “drugom” isključivao je toleranciju i ravnopravnost, pa su se sukobi onih koji su stalno pokazivali da su “prvi” i onih kojima je stalno dokazivano da su “drugi”, mogli samo produbljivati.

Shvatanje države nikada nije izašlo iz predmoderne faze, pa samim tim odnos vlasti i podanika nikada nije redefinisan u modernom ključu. Pitanje “da li si spreman da daš život za otadžbinu”, nikada nije preraslo u: “a šta je država uradila za mene”? Država nije stigla do onog stepena samorazumevanja po kome je ona samo servis građana, zadovoljnih građana. Država je ostala apstrakcija, kao i Kosovo, uostalom. Nije se prihvatalo da napredak države zavisi od napretka njenih građana, a ne obrnuto. Samim tim, vladajuća elita nikada nije ostvarila ono što su joj socijaldemokrati savetovali još 1913. goidne – da učini nešto za svoje stanovnike da bi se oni počeli osećati njenim građanima.

Zbog toga se čini, da se sada pred nama odvija kraj jedne politike, ali ne one Miloševićeve, već one koja je ideološki formirana u počecima moderne srpske države. Rasplet na Kosovu jeste rasplet te nacionalne ideologije, kraj određenog tipa razumevanja sebe, “drugoga”, prostora i vremena. To je konačni poraz jednog upornog nerazumevanja sveta i istorijskih okolnosti, jednog odbijanja da se kritički suoči sa samim sobom. To je kraj jedne nacionalne arogancije, jednog pomerenog koncepta stvarnosti.

Zbog svega toga počinjem da mislim da je Dobrica Ćosić bio u pravu. Uočavam sada da je tačno rekao da je Srbija dobijala u ratu i gubila u miru. Samo ne zbog “nepravednosti velikih sila”, kako je to on razumeo, već zbog toga što nije umela da “uredi mir”, jer nije umela “ono što je dobijala u ratu” da pridobije za sebe jednom pametnom, promišljenom i kulturnom politikom. Nije “usvojila” ono što je “osvojila”.

Januar 2007
Nemam pojma gde sam nasao ovaj tekst na internetu. Pre nego sto sam nasao ovaj tekst ja sam i sam nesto tu namucao pa sam stavio na yutube.


Interseuje sta vi mislite o Dubravkinim i mojim argumentima?