Nedovoljno dobro o zlu

- namera je bila da naslov ovog teksta bude "Biće zla" (ili "O biću zla"), ali sam se setila da reč "biće" ima sasvim drugo značenje upotrebom dugouzlazni ili kratkosilazni akcenta na prvom slogu, nijedan ne umem da označim, a slutila sam da bi većina, greškom, čitala sa potonjim akcentom čime bih prevarila i dovela u zabludu sve koji bi, nakon toga i - pročitali tekst i osetili se "bezveze" kad vide da je to samo jedan "ad blogem" De Rerum Mali, a ne i ništa o zlu koje če "biti" -

Postoji li, prosto, volja za zlo(m) u ljudima?

Ne samo zbog borbe protiv nasilja nad ženama, (nasilja kao posledica zla), ne samo zbog traženja odgovora na pitanje "kako smanjiti nasilje u poratnim i post-konfliktnim društvima", a nikako samo zbog toga što je izgradnja društva BEZ (ili sa minimumom dobro kontrolisanog) nasilja deo EU integracija, već zato što me istinski zanimalo šta su ljudi pisali i mislili o zlu, kako su ga sagledavali filozofi, pisci, umetnici ili ljudi uopšte, kakva je veza između zla i nasilja, kakvo i koje zlo (i da li se uopšte razlikuje) proizvodi različite vrste nasilja (verbalno, psihičko, fizičko, porodično, sportsko, ulično, omladinsko, institucionalizovano, zatvorsko, policijsko.....nasilja je na žalost, čitav spektar), zbog tog zanimanja je nastao ovaj post.

Odakle ljudima volja za zlo(m)?

Traganjem po literaturi izdvojilo se nekoliko pristupa koje sam (za sada) uspela da sagledam.

1. Zlo kao odsustvo dobrog - najčešće se na to nailazi i najčešće u tekstovima religijskog pristupa. Prosto se definiše kao "odsustvo boga" koji je "dobro" i onda se pletu rasprave, uzimajući kao "zdravo za gotovo" da su takvom definicijom razlozi činjenja zla - dokučeni.S time što se u obzir moraju uzimati različite religije, koliko god nam možda "blizu" ili "daleko" bile.

Nedovoljno dobro, čini mi se.

Lakoća kojom se tim pristupom volja za zlom "izmešta" negde drugde, a ne traga se za njom u čoveku samom, povlači za sobom i izostanak svake odgovornosti čoveka za počinjena zla ostavljajući religijama da to sa verujućima rasprave.Zlo se tada, najčešće, smatra kao "iskušenje" kojem se podlegne ili ne. I nije malo nasilja počinjeno i u ime religija ili baš zbog instrumentalizacije religija.

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"?

Relativno - loše, ne napravimo nikakav napredak.

2. Banalnost zla, za koju autori poput Hannah Arendt tvrde da je prosto deo "konformističkog" stava pojedinca da se ne protivi većini mase koja manipulacijama, propagandom, zavodljivom retorikom podržava zlo, nesvesna posledica koje zlo izaziva.

Nedovoljno dobro, čini mi se.

Manipulacija masa je sredstvo, ono je veština, hladnokrvna, a moje pitanje se tiče "volje za zlom" (filiozofi bi valjda kazali "bića", "jastva") u pojedincu, u svakome od nas jednako kao i u grupi kojoj svojim izborom pripadamo. Totalitarizmi i načini i sredstva koja se u takvim društvima koriste odličan su kontekst za istraživanja o zlu, političkom zlu, problem nastaje kad ga se prepozna i u kontekstima koje ne nazivate "totalitarnim", onda ili kontekstu morate menjati naziv ili "seći dublje" u uzroke zla. Ona je takve slučajeve sjajno "izbegla" rekavši: "Uvek postoji mogućnost da se kaže da ili ne". Čime me, pri čitanju, vraća prvo postavljenom pitanju - odakle volja da se kaže "da", odakle volja za zlo(m) u nama ljudima?

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Relativno - dobro, ali se svede na politički kontekst zla i na primere, s pozivanjem na kredibilitet i autoritet H.A. i tu nastanu nesporazumi.                                                        

3. Zlo iz naivnosti i neznanja (neznanja kao "Socratic paradoxes"), kao zlo koje nastaje "indoktrinacijom" pojedinca, koji u drugim slučajevima ne bi nikada činio zlo i nikada ni o kakvom zlu ništa nije želeo da zna. Neznanje o zlu koje se dešava oko nas, bez ikakve naše reakcije posle služi kao opravdanje ili objašnjenje za nečinjenje i sprečavanje zla kojeg smo inače svesni.

Nedovoljno dobro, čini mi se

Objašnjava samo pojavne oblike zla, ali ne i njegove uzroke, mesto odakle se rađa volja za zlo.

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Relativno - dobro, mahom i s lakoćom se citiraju sopstvena i tuđa iskustva "znanja i neznanja" o zlu.Ume da bude korisnih rasprava, vrlo korisnih.

4. Humano i animalno zlo neki autori razlikuju tvrdeći da je bez obzira na stepen civilizovanosti i broj društvenih pravila o zabrani činjenja zla, taj skup pravila dostupan samo našoj humanizovanoj strani, ali da naša animalna, instiktivna strana predstavlja stanište zla i ne može da razlikuje dobro i zlo.

Nedovoljno dobro, čini mi se.

Retki su (ako ih uopšte i ima) primeri da životinje, recimo,  ubijaju iz zadovoljstva, koristoljublja, nepotrebno, iz mržnje, iz osvete...u većini slučajeva - ono što ubiju i pojedu.Čovek ne uvek, naprotiv.

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Relativno - loše, snažno budu privrženi ideji antropocentrizma i nadmoći ljudi kao vrste i mala se korist napravi od razgovora.

5. Zlo od ljudi i "zlo" od prirode imaju različite uzroke, a umeju da imaju jednak tretman među ljudima. Prirodne katastrofe, koje odnesu mnogo života i izazovu stradanja i uništenja, ljudi nekako prežive, ali ne smatraju prirodu "zlom" prema njima. Ratovi koji izazovu mnogo veća stradanja ljudi ponekad tretiraju kao elementarnu nepogodu, kao da nema učešća ljudskog odlučivanja u proizvodnji smrti i stradanja. Kažu "uvek se ratovalo i ubijalo"....

Nedovoljno dobro, čini mi se.

Smrti i "zlo"od zemljotresa, vulkana, uragana, klizišta, poplava, lavine ili cunamija možda nisu u ljudskim rukama, ali ratovi jesu i ne mogu dobiti nikako i nikada "oreol prirodne nesreće".

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Relativno - dobro, ima dovoljno otvorenosti da se asocijacijama razgovor prilično dobro razvije.

6. Zlo kojim se nepovratno uništava životna sredina prečesto se smatra neminovnošću ekonomskog razvoja, a nikako nije neminovna. Zatrovati, zagaditi ili potpuno i bespovratno  uništiti prirodu oko nas je posledica racionalnih, ljudskih  odluka, a nikako slučajnosti i neminovnosti. Pravdati se postizanjem standarda života danas za to uništavanje budućnosti drugih ljudi (koji će možda tek biti rođeni) je uobičajena stvar među ljudima.

I - nedovoljno dobro objašnjenje, čini mi se.

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Vrlo dobro. Izgleda da je ljudima sasvim lako da učestvuju u takvom razgovoru i, po pravilu, dijalog bude veoma uspešan.

7.Zlo kao "državnu proizvodnja" je na prvi pogled najlakše tumačiti.Ratovi, masovna ubistva, nasilje nad različitima od sebe, "industrije smrti" beležene kroz istoriju, genocidi, diktature, razne politike kao mašine za ubijanje, (inkvizicije, verski progoni, opričnina, nacizam, odmazde poput "narodnog odisaja", pučevi, ...) sve nam je to pred očima i za većinu događaja imamo obrazloženja i naknadna objašnjenja. Ali nemamo pravog odgovora na to šta je osnovni uzrok volje za zlom koja se tako lako pokreće i čini nam se tako jezivo prirodnom za ljudsko postojanje.

Zlo nikako ne može postojati u "onostranom" ili van čovekove volje, tako ja mislim. Ono može biti objašnjavano kroz svoje pojavne oblike mržnjom, koristoljubljem, zavodljivom propagandom, novcem, pohlepom, željom za potčinjavanjem drugog ljudskog bića kao sopstvenom potvrdom, životinjskim nagonima u ljudskom biću....ali to je sve nedovoljno dobro, čini mi se.

Kako ide dijalog sa onima kojima je ovaj pristup "dovoljno dobar"? Prilično - dobro, ljudi lako stupaju u razgovor, češće se vezuju za uži istorijski kontekst nego što gledaju "širu sliku", ali vrlo koristan razgovor se može voditi.

Premalo filozofa se izgleda (ili bar ja nisam uspela da "stignem" do dovoljno njih) bavilo "bićem zla" u čoveku, previše ih je, čini mi se,  pobeglo ili u teološke ili u političke rasprave i otuda premalo knjiga, eseja, tekstova, bilo kakvih dela mudrih ljudi koji bi pomogli u suočavanju sa izvorom i uzrokom zla u ljudskom ponašanju.

Bar ja nisam uspela da dođem u priliku da čitam, a da mi izostane komentar "i ovaj pristup mi je - nedovoljno dobro".Takvim mi se čine ne samo oni koje već nazivamo "istorijskim izvorima", veći  noviji pokušaji poslednjih decenija, poput stavova Alain Badiou ili Andrew M. Lobaczewski i  "Ponerology". (i drugi slični njima).

Kad god sam imala problem da na postavljeno pitanje ne mogu nikako da nađem odgovor, (koji bi mi se, bar privremeno, činio "dovoljno dobar"), radila sam jedinu razumnu stvar - "preformulisala" bih pitanje. Pa sam tako umesto pitanja:

"Postoji li, prosto, volja za zlo(m) u ljudima?"

smislila pitanje:

"Zašto se ljudi češće i lakše bave posledicama bilo kog zla, a ređe i teže uzrocima bilo kog zla?"

Da li je stvar, jednostavno, u tome da mora postojati i dobro i zlo i da onda nije tako važno baviti se uzrocima i izvorima jednog i drugog, onako samo postoje, pa - postoje? Da li je uzrok u sposobnosti razlikovanja dobra i zla i kako to naučimo, mislim - da razlikujemo? Da li nasilje kojem smo, katkad, skloni (pa ma kakvo bilo) može nastati, a da još uvek razlikujemo dobro i zlo? Ili je baš u tome stvar? Znaš razliku, pa ipak - povrediš, udariš, uvrediš, ubiješ, podmetneš, ocrniš, ukradeš, siluješ, maltretiraš, pretiš, kinjiš, mučiš, naudiš, prebiješ, pljuneš, poniziš, progoniš, osakatiš, ......šta god?

Šta vi mislite?