Post KGB-ovska Rusija na Cronenbergovom stitu

   
Poslednji film Davida Cronenberga – Eastern Promises – nedvosmisleno pokazuje tendenciju promene odnosa autora prema zvaničnom Holywoodu.. Zanimljivo je da režiseri poput dva oni su potpuno nezavisni i često nerazumljivi Davida ( Lynch i Cronenberg) svoju umetničku i profesionalnu evoluciju verifikuju pozitivnom Newsweekly Mirror Post kritikom. U intervjuima više ne objašnjavaju; oni iznose trivie sa snimanja, banalne pošalice asistenta režije, sumnjiv kvalitet majoneza u sendvičima još sumnjivijeg cateringa. Pri tom stvaraju svoja najbolja dela, potpuno artikulišući ono što je njihov artistički vjeruju, godinama unazad ohrabrivan podeljenim mišljenjima i enciklopedijskom kategorizacijom kao umetnost šoka, psihopatološkog i nadrealnog.
Svako ubrajanje Cronenberga i Lyncha u jedan zajednički senzibilitet je neprimenjivo. Ova dva potpuno različita umetnika se približavaju jedan drugom samo u koordinatama recepcije njihovog dela, strukturi koja popunjava naslone bioskopskih sala.
David Cronenberg odabirom tema i eksplicitno upozoravajućim stavom godinama slovi kao autor koji izazivanjem naturalističko-morbidnih i fiziološki ogoljenih ljudskih transformacija razlaže probleme modernog čoveka. Već u The Brood (1979) jasno se pomaljaju krv, razobličeno telesno, problem poverenja, identiteta, nasilje u porodici... kao važni diskursi oko kojih se formira čitava jedna vizuelno-semantička poetika. Videodromom (1983) Cronenberg proširuje svoju opservaciju ka narastajućoj tehnofobiji sugerišući njenu opravdanost (Ekran televizora je deo tela, tvrdi medijski mag, tvorac Videodroma). Metamorfoze telesnog i psihičkog prožimaju i The Fly (1986), Crash (1996), i eXistenZ (1999), dok problem nasilja u porodici ( čak i kad porodica nije direktni već posredni objekt nasilja) punu aktuelnost dobija u pretposlednjem Cronenbergovom filmu A History of Violence (2005).
Eastern Promises je nastavak i korak dalje u sinopeji kanadskog autora. Nikad običniji (Spider (2002) nagoveštava taj drugorazredna fabula kao pozornica poligon za vivisekciju) triler (ako već posežemo za često potrebnoj žanrovskoj artikulaciji) i nikad artistički ujednačeniji Cronenbergov film. Eksplicitno prikazano nasilje na filmu nikada nije lišeno empatije gledaoca koji se gnuša. Međutim, blesak ambivalencije koja istovremeno ekstremno nasilje približava, i odgovarajućim odbrambenim mehanizmima čini humanijim i prirodnijim, od autora čini propagandistom devijantnog, čudaka koji kroz najanimalnije nagone dopire do publike. Problem nastaje kada takav mehanizam više nije sredstvo intimnijeg opštenja sa auditorijumom, kada nasilje na filmu usložnjava percepciju samoga dela. Cronenberg upravo i želi da osujeti bilo kakav pokušaj da se nasilje na filmu shvati kao uzbudljiva zabava. Prolivena krv nije u funkciji povećanog adrenalina razogračenih individua željnih uzbuđenja.
Do sada rečeno i dalje ne odaje masterpiece ovog autora. Sumnja da je nekakav meta (fizički, semantički i emotivni) plan uveden da oponira dosadašnji pristup svakako je opravdana. Ono što ovaj film izdvaja iz celokupnog Cronenbergovog opusa je jedan nov kvalitet, simbolički haos koji paradoksalno ali svrhovito, redukuje suvišna značenja. Slikanje koje od dokumentariste pravi genija.
  Legenda kaže da je Homer iscrtao istoriju dotadašnjeg sveta na Ahilovom štitu. Umetnici potonjih generacija pokušavali su da svojim delima predstave više od pukog događaja, da dočaraju atmosferu, istoriju i genezu određene istorijske epohe ili strukture društva. Za one malobrojne koji su uspevali vezujemo epitet velikog umetnika.
  David Cronenberg je umetnik takve moći upravo zato što predmetima svoje fiksacije uspeva da oslika čitavu panoramu ljudskih strahova, problema moći, društvenih margina i najelementarnijih nagona
U Eastern Promises pratimo priču o funkcionisanju i prirodi Vory V Zakone, realno aktivnom ruskom kriminalnom bratstvu (ne gangu , organizaciji, klanu ili kartelu) u Londonu. Nikolaj Lužin (Viggo Mortensen) je vozač u službi Semjona (Armin Mueller Stahl), vođe bratstva. Nikolaj je istovremeno čovek za sve Semjonovog infantilnog sina Kirila (Vincent Cassel). Jedno od njegovih mnogobrojnih zaduženja je i da mlade ruske devojke drži u zatočeništvu, drogira ih i šalje na ulicu. Prihvatajući u bolnici četrnaestogodišnju rusku devojku Tatjanu, koja umire na porođaju, medicinska sestra Ana Kitrova postaje pokretač radnje. Ana moli svog native russian ujaka Stepana da prevede dnevnik koji je mrtva devojka vodila. Stepan odbija, instiktom starog simpatizera KGBa, nisam bio pripadnik, ali drug iz škole je daleko dogurao, i Ana je prinuđena da prevođenje prepusti Semjonu, dovodeći porodicu u opasnost. Semjon, pročitavši dnevnik koji ga direktno optužuje i prepoznaje kao oca deteta mrtve devojke, preduzima akciju koja će zaštiti Bratstvo.
Istovremeno, misteriozni šofer (Viggo) uliva poverenje Ani koja ženskom intuicijom detektuje njegovu pravu prirodu, ne sanjajući da upravo neznanac mora ubiti njenog ujaka ne bi li ušao u Vory. Nikolajeva inicijacija u Bratstvo deo je Semjonovog plana da zaštiti na momente maloumnog Kirila (Cassel uvek na visini zadatka) koji na početku filma naručuje ubistvo čečenskog kagana. Na taj način, Nikolaj bi zauzeo mesto Semjonovog sina ne slutivši da svojom smrću vraća dug u krvi uvek neugodnim Čečenima. U prilog Semjonovom planu ide i činjenica da Čečeni ne znaju kako Kiril izgleda. Pošto antiheroj Cronenbergu nije heroj, do kraja filma saznajemo da je Nikolaj pripadnik najelitnije ruske Službe i veza Scotland Yarda sa ruskom mafijom. Dete je spašeno, Semjon kažnjen, Nikolaj izbegao smrt a Kiril postaje Cappo di tuti Cappi pod kontrolom neprokuženog Nikolaja.
Sve u svemu jedan naturalistički opis ruske kriminogene sredine u Glavnom gradu Sveta, na momente eksplicitno naturalističan, kao deo Cronenbergove vizuelne poetike. Međutim, vizura jednog Kanađanina je u ovom slučaju naopako tačna. Iz sveobimne priče o ruskoj mafiji Cronenberg prepoznaje jedan hermetički kodeks kojim se Bratstvo rukovodi, jedan funkcionalan model ponašanja (autentičan u geo-kulturološkoj ravni) svojstven nekim drugim Organizacijama (kineske trijade, japanske jakuze, sicilijanska mafija) koji mnogo govori o karakteru, i o istoriji, i o sociopatiji cele jedne subkulture. Ni traga kockastim glavama u crnim boxer jaknama, šuškavim trenerkama, basket patikama i žiletima oko vrata koje viđamo u dokumentarcima na RTS-u. Nigde podruma i priručnih laboratorija koje seju otrove mladima koji se nisu snašli. A pri tom je ispričao mnogo: pomoću otpadnika noviju istoriju jednog naroda, pomoću tetovaža na Nikolajevom telu smenu diktatura, režima i uređenja, gulage Sibira i Coca-Cola automate putinovske ere.
Krv, telo, identitet. Glavna polazišta Cronenbergovih interesovanja na pozornici fabule prosečnog trilera. I tu nastupa Cronenberg veliki umetnik, koji sve pokrenute opservacije ukršta na Nikolajevom telu, izloženom strogim pogledima Voryjevih bossova. Slike na koži koje postaju identifikacioni karton pripadnika jedne subkulture, znamenja koja u svojoj preciznosti stvaraju nove identitete. Krv na Nikolajevom nagom telu postaje simbolički i semantički parnjak novorođenom detetu umrljanom majčinom krvlju. I iznad svega zaloga poverenja, termin kojim se Cronenberg nemilosrdno poigrava. Dvodimenzionalni kodovi na Nikolajevim prsima pričaju čitavu istoriju geneze kriminogenih struktura ruskog društva. Govore o stvaranju zajednica u gulazima Sibira radi zaštite svojih članova, golgoti margine režima komunističke epohe, o pripadnicima Službe, koji ostaju bez posla u nemilosrdnom procesu postkomunističke tranzicije.

Da bi detaljem prikazao genezu jedne strukture ruskog društva, Cronenberg kao bedeker kroz apokaliptični (ipak, Moskva je Treći Rim) svet ruskog podzemlja koristi samo jednu knjigu - The Russian Criminal Tattoo Encyclopedia od D. S. Baldaeva, katalog tetovaža od kojih se neke pojavljuju u filmu. On ispisuje čitavu panoramu odanosti, požrtvovanosti i fanatizma ruske duše koja prereže grkljan i potom, u oniričkoj predstavi ruske trojke koja galopira urbanom tajgom, glasom bivšeg pripadnika Hora Crvene Armije, vozvisuje se i udaljava od svakodnevice. Do jutarnje pošiljke.
Takođe, Cronenberg se rado poigrava vantekstualnim, nesemantičkim sredstvima, zbog kojih ovaj film slobodno možemo svrstati i u film atmosfere. Tatjanin dnevnik je jedino usporavajuće sredstvo koje traži pažnju, sve ostalo teče. Krv lipti, kiša ne prestaje, tela završavaju u Temzi, ali tajna i dalje lebdi na površini zaodenuta. I slike se smenjuju, morbidnom fluidnošću dospevaju do gledaoca koji je prikovan. A onda, otkrovenje. Nagota telesnog se širi na sferu apokaliptičnog. Likovi se odjedanput pojavljuju kao anđeli , demoni i vukovi u ljudskoj koži (biblijska eshatologija je pojačana vremenskim okvirom filma –Božić i dan pre- što ovaj film čini u neku ruku i Božićnom pričom, sa sve miraculom na kraju). U tom segmentu, Eastern Promises se čini nalik ruskom blockbusteru-Night Watch- proceđenom kroz naturalistički filter. Pod takvim svetlom, Vory V Zakone podseća na vampirsko društvo rukovođeno tarot istinama i praktično primenjivim sujeverjem. Izgovorila si ime moga oca, besno inkantira Kiril, stavljajući u Anina usta najveći greh-izgovaranje imena onoga čije se ime izreći ne sme. Semitski mit Cronenberg majstorski koristi samo da bi oslikao hermetičnost i stroge kodekse Bratstva, bez ikakave antisemitske konotacije. Liturgija je muzička pozadina dok Nikolaj kleči nag. Ja sam već mrtav. Mrtav sam od svoje petnaeste. Sada živim u Zakone, formula je kojom Nikolaj odgovara Odboru.
Nikolaj može biti shvaćen kao personifikacija smrti, iako svi Rusi u filmu (donekle izuzmimo Aninog ujaka, on je stara škola, zna kada bi trebalo da se skloni) deluju kao hodajući mrtvaci. Tatjanin dnevnik počinje komentarom o ljudima iz njenog sela, koji žive kao u zemlju zakopani. Na momente groteskna proslava u restoranu deluje Kirilu kao party za Anđela smrti. Da li je Nikolaj anđeo ili je Ana sklopila pakt sa Đavolom? Ili je u krajnjem ishodu sasvim svejedno? U Cronenbergovoj viziji dobra i zla pobednika i pobeđenih nema.
Da Cronenbergu oduzmemo status božanstva (i svedemo ga na polu-božanstvo) postarao se Viggo Mortensen čijem studioznom pristupu karaktera u koji mora da kroči zavide i zvučnija imena sedme umetnosti.Nekoliko sedmica vožnje u gradskom prevozu Moskve, odabir ruske radio stanice u hotelskoj sobi tokom snimanja, ovaplotile su Nikolaja koji oživljava esenciju Cronenbergovog nauma. Uz mefistofelski obojenog, izvanrednog Armin Muhler Stahla, i odlične Naomi Watts, film deluje organski uobličen.
Zanimljiv je izbor istočnoevropskih strujanja oba autora (Lynch i Cronenberg). Prostitutke iz Poljske i Rusije više nisu problem samo Human Rights Watcha. I oni su se zainteresovali.