42. BITEF: "Tragikomedija- tragedija našeg vremena"

"Pitao bilten biltena: koliko si danas napravio kretena?"

ZAŠTO NE MOGU BEZ BITEFA, KAKO BITEF MOŽE BEZ MENE

urednička glava ne spava

Druga konferencija za štampu, povodom otvaranja 42. BITEF festivala.

Za mene, prva posle sedam godina, nakon koje ne moram da jurcam u press centar i sastavljam izveštaj za sajt. Prva na kojoj ne vodim beleške i ne skiciram zvanični tekstić čiji je cilj da pobedi prošlogodišnji rekord u brzini objavljivanja (a rekord nije za zezanje: neverovatnih 20 minuta!) .

Kakvo olakšanje, mislila sam jutros i pevušila pod tušem... Evo jednog BITEFA koji ću da gledam naspavana, umesto da hrčem tokom predstava, kao oni siroti rudari, kad ih dovedu u Narodno na operu, povodom Svetskog dana kulture. Rudarski posao uređivanja biltena i sajta, glatko sam prepustila drugima.

Tina Perić i Branislav Cerović- Mrvica, zadatku su više nego dorasli.

Nemam zbog čega da brinem. Istorija BITEFA je u sigurnim rukama.

Igor Marković ostaje da prelama i brine o dizajnu. Sve će, dakle, izgledati super... Moje je samo da se zezam, gledam predstave i pohodim After ten.

Baš fino što sam se te obaveze rešila, je l.

Imala sam dobar razlog i validno opravdanje, pa sam mesecima sebi govorila kako mi nije žao; kako je biltenski rad- pakao; kako sam dala sve od sebe i to konačno prerasla... kako je vreme da bilten preuzme neko svežiji,  puniji entuzijazma... Kako ja, s tolikim biltenskim iskustvom, treba da uređujem tiražnija izdanja. Kao:  pomoćiću novom uredniku, koliko god budem mogla. Biću savetnik, supervizor i novinar, prihvatiću svaki posao koji mi ponudi, može imati puno poverenje u mene... samo da ne moram još jednom da prolazim kroz iskustvo zvano: „Pitao bilten biltena, koliko si danas napravio kretena"...

Poslednjih septembara, ova mi se stara Vibova sentenca neprekidno motala po biltensko-kretenskoj glavi. ... Ali, bilo je dosta!!!

U redakciji BITEFOVOG biltena, godinama se nalazio kadar „večitih FDU apsolvenata". Tome smo se ponekad gorko smejali, pravdajući se jedni pred drugima i svako pred sobom, kako smo mi- biltenski štrumfovi, za razliku od svojih klasića i kolega, uskraćeni za jedan ispitni rok...

Kada bi bilo ko od nas (Vuk Ršumović, Ana Tomović, Vesna Radovanović, Miloš Lolić... ili ja) uspeo da skine makar i najmanji ispit, u septembru, objavljivali smo dobijenu ocenu kao „breaking news", na uvodnim stranama.

Svakog avgusta po jedan se izvinjavao.

Neće moći da radi, ističe mu apsolventski staž i stvarno MORA da diplomira.

Svi smo klimali glavama, puni razumevanja.

Razmenjivali smo skripte i držali palčeve, ali se po pravilu događalo da početkom festivala, iskrsne neko čudo zbog kog bi nesuđeni diplomac, morao da se vrati u redakciju. I svojski zavrne rukave!

Sve je to nesvakidašnje iskustvo. U zajedničkoj brizi za istorijske beleške o BITEFU, počeli smo da brinemo i jedni o drugima, pa smo na vrlo specifičan način od kolega i saradnika postajali - prijatelji...

Događale su se veoma ... veoma tužne situacije, kad se zaista moglo videti ko je kome ko... Neću navoditi suviše lične primere. Dovoljno je da kažem kako su u najstrašnijim trenucima mog života, mesto onih koje sam smatrala prijateljima, zauzele kolege iz biltena...

(Vuče, Vuče, bubo vredna!... Nikad ti neću zaboraviti! ... Igore, ... šta da kažem?! Ti si mi makar kum!)

:-) 

... Sve u vezi s BITEFOM gledam kao najvrednije trenutke svog života.

Za ovo pozorište i ovaj festival, nikada nisam radila PROFI.

Radila sam svim srcem, ne gubeći iz vida to da nikada ne bih postala profi da BITEFA nije bilo. Studirala sam na FDU.

BITEF je bio nezamenjiva praksa!

Sva vesela i napirlitana, krenem jutros na press konferenciju, da se - onako, malo informisem. Bez obaveza...

Kako se konferencija bližila kraju, primetila sam da me hvata neopisiva panika. Šta će biti?... Gde je Tina? ... Gde je Mrvi?... Zašto niko ništa ne beleži?... Hoće li stići da završe izveštaj na vreme?!...

Završna reč Nikite Milivojevića još nije stigla do poslednje interpunkcijske tačke, kada sam ja već letela niz stepenište Skupštine Grada... Nekoliko novinara mi se isprečilo na putu, da me pita za junačko zdravlje i par informacija koje su prečuli, ali ja sam ih razgonila „kao Turke na buljuke", pomahnitalo i van sebe, ponavljajući da žurim.

Napokon, zajedno s Igorom, istrčavam na plato pred Skupštinom.

Sunce. ... Gde žurim?!...

Zastajemo pred fontanom pod Pašićevim postamentom i palimo cigarete.

Na tom mestu, prošlog septrembra, dočekivali smo prve zrake sunca.

Pušili i čekali taxi. Ćaskali s drogiranim prolaznicima, koji se u to vreme vraćaju sa žurki. Potpuno straight, oboje, i Gigi i ja, izgledali smo mnogo luđe od njih.

Nespavanje je čudna stvar, kad ti pređe u naviku. Kao da organizam sam počinje da luči neke hormone, zbog kojih se smeješ nebulozama, buncaš i pevaš kretenske, na licu mesta smišljene, biltenske obrade hitova. (Bil-10-beat!)  

Jedne se s ponosom sećam, jer je pored imena najkompleksnijeg pratećeg programa, sadržala i pominjanje sponzora. Dakle:  

„Polifinija, to je bio njen san! Polifonija, Koka-kola i sjaj. U biltenu sam, lude noći za nas. U biltenu smo, samo ona i ja!" :-)

I stojimo tako, sjajni, u punom sunčevom sjaju. On i ja. On, moja alter-ego Ona i Ja. ... Shvatam da nikud ne žurim, pa mi na oči, polako, pada mrak.

Kakav je to septembar bez BITEFA? ... Kakav je to BITEF bez uređivanja biltena?... Igor će, kroz deset dana, stajati ovde bez mene, s Mrvicom i smišljati ko zna kakve biltensko-krenetske neispavane budalaštine.

Ja neću biti „vlasnica svih informacija"... Neću znati napamet biografije autora predstava, neću znati na pamet transkript svakog okruglog stola, neću smišljati luckaste, festivalsko-trivijalne vesti i neću prva čitati anketu... Jaoj.

Kažem Igoru da ću u svakom slučaju zadržati svoje rubrike.

Igor potvrdno klima glavom pa me hrabri. Kaže: „Sveži Fejvoritsi! Napokon! Nećeš ih pisati mrtva umorna u šest ujutru!" ...

Da, kažem mu ja. Baš dobro... Malo poćutim, pa onda: „Ej, a šta misliš? Da li bi ja trebalo da preuzmem i intervjue?... Mislim, u dogovoru s Mrvicom, naravno. Bolje da ja intervjuišem autore i goste, spremnija sam i stručnija, a i imaću dosta vremena!" ... Igor kaže: „Da, naravno. Mrvici ćeš mnogo pomoći ako ne bude morao da rediguje i oprema intevjue... To dugo traje." ... Da, kažem mu ja. Baš dobro... Malo poćutim, pa onda: „Ej, a šta misliš da ja skidam okrugle stolove?" ... Igor ne odgovara. Njegovo ćutanje izaziva fizičko sećanje na bol u mojim šakama... Okruglih sam se stolova, naskidala više nego iko.

Ustvari, ne baš više nego iko. Najviše ih je skinula dramaturškinja BITEF teatra, u slobodno vreme moja starija sestra, Jelena Bogavac. Njoj su iz Arhiva grada Beograda, slali trake još iz sedamdesetih. U skidanju ni u vođenju okruglih, Jeleni nema ravne.

Puno je okruglih stolova skinula i Ana Tomović. Prošle godine se tome savesno posvetio Ivan Baletić... pa, ipak... Što ove godine ne bih ja?!

 Mislim, to je najveći posao... najviše ću pomoći Mrvici ako... Igor me pušta da verglam u prazno i ćuti. Onda i ja zaćutim... Eh, da. Pada mi napamet nova ideja! Možda bi bilo najbolje da ja preuzmem na sebe uvodnike i da ja budem ta koja će smišljati ko ih piše, a da istovremeno, pošto ću imati mnogo više vremena, pišem svakodnevnu kolumnu ili... čakštaviše!... da zamolim Perišu i Lolića da opet uvedemo EPISTOLARIJE, jer to je oduvek bila najčitanija rubrika...

Igoru, mom najboljem prijatelju, kumu, likovnom uredniku i prelamaču, napokon puca film: „ A je l' planiraš da radiš i ankete, ili ćeš to ipak prepustiti Marijani Ćosić ili nedajbože nekom volonteru?!" ...

@ p#čk@  $%&~"#/@  !!!! - opsujem.

Jednom biltenski kreten, zauvek biltenski kreten!

Mrzim taj posao... zapravo: volim da ga mrzim.

Zapravo: OBOŽAVAM GA- napokon priznam.

Kakav je to septembar bez BITEFA?! ... Kakav je to BITEF bez biltena?!

To je naporno... znam da je naporno, ali baš u tome je draž.

Užasno je cool kad bled kao krpa, posmatraš fensi cice u super toaletama, kako komentarišu predstavu... A znaš da ne znaju ono što ti znaš.

Da je reditelj rođen 1968. , pa je tako vršnjak našeg festivala... Da je pozorište tu već sedmi put, i da do sada osvojilo dve nagrade. Grand Prix „Mira Trailović" - devedeset i neke... I specijalnu, za „originalan doprinos išćitavanju klasike na moderan način, u savremenom evropskom dramskom pozorištu" - 2003. , naprimer, kada je predsednik žirija bio prošlogodišnji dobitnik „Mire" i dobitnik „Politikine" nagrade za najbolju režiju, koju ove godine čini slika „Ta I Ta",  Tog i Tog autora.  ... Oni ne znaju, ali ti znaš: da je Taj I Taj kompozirtor, u Beograd od '68. dolazio 8 puta, s različitim pozorištima... i da je Ta I Ta iz službe za goste, danas šest puta bila na aerodromu, od čega joj se petog puta pokidala japanka... i... i... i... Iiiih.

To je naporno... znam da je naporno, ali baš u tome je draž!

Znaš više od drugih. Festival gledaš iz VIP lože. Pa, mada padaš na nos od umora, mada se svako za šta hoće dere na tebe, kada se festivalsko ludilo završi, i kad se naspavaš... shvataš da je za tobom 15 dana najbolje pozorišne škole koju si mogao da prođeš.

Bilten može bez mene.

Ali, ja ne mogu bez biltena!!!

Bez naše low fee svesčice, za novinare i istoriju.

Bez ključa od arhive i šuškanja ranijih, ukoričenih kompleta... Bez jutarnjeg buncanja nakon radne, neprospavane noći... Bez tačnih informacija o glavnom i pratećim programima, trivijama i važnim novostima... Bez liste gostiju i njihovih biografija... Bez Jovanovih prepodnevnih poziva, koji me bude iz prvog sna i bez bunovnih ideoloških i pravopisnih konsultacija koje potom slede...

Kakav će to biti septembar?!

Kakav će to biti BITEF?!

A, ujutru putujem... Sa J. & B. , na kraći odmor, spa i tra-la-la.

Ujutru putujem, ali... ČIM SE VRATIM, moram da zakažem sastanak s Mrvicom i Tinom... da utanačimo detalje i da im ponovim da na mene, uvek mogu da računaju... Da ću prihvatiti bilo koju rubriku... bilo koju vrstu pomoći... pa čak i mogućnost da podelimo uredničke obaveze... Ili da se na tom mestu smenjujemo iz noći u noć... Što da ne?! Bar ćemo se delimično naspavati.

Ja sam neizlečivo LUDA za BITEFOM.

Čak i kad dajem sve od sebe, svesna sam da mi je taj Festival uvek dao više, nego što mogu da vratim.

BITEF je LEPA SRBIJA!

Ono zbog čega se ponosim što sam odavde.

Završena je i druga press konferencija povodom otvaranja.

Pišem ovaj blog, umesto izveštaja.

SVI NA BITEF!!!

Minja Bogavac