Ako je ovo ljubav

Nisam izabrala da budem tvoja ćerka, niti tvoja poslednja saputnica, ni tvoja naslednica: sve to što mi se sada dešava u tvom carstvu smrti. Sve je to moglo da se desi i bez mene, ceo moj život. Sve što sam uradila svojom voljom i željom završilo je kao zaboravljena epizoda u odnosu na diktaturu arhetipa
Na podu u velikom stanu sa stilskim nameštajem leži jedna mala crnobela fotografija sa nazupčanim ivicama, ka što su nekad bile: neki mlad smedji covek, nasmejan sa valovitom kosom, u odelu drži jednu bucmastu veselu valovite kose bebu. Moj otac i ja.
Rasulo u stanu: prašina od trideset godina, poneki predmeti stari i stotinu godina. Ja iskopavam iz fijoka, iz ormana, iz budžaka, iz fascikli ....bitno... a bacam nebitno.
Podižem fotografiju s poda: vadim fotoaparat i slikam je. Onda je bacam na gomilu stare hartije.
Odjednom mi bol zavrće glavu, gubim ravnotežu. Za početak, caša vode i vadim fotku iz djubreta. Odlazim kao zombi po nekom podsvesnom nalogu u tvoju sobu i sedam na tvoj krevet na kome si umro. Tu sam te držala i previjala poslednjih dana: bukvalno si bio u mojim rukama i u mom krilu. Kao na crnobeloj slici, gde sam ja bila u tvojim. Posle pola veka imamo digitalni kolor, nema više fizičkih predmeta, senki tajni , sumnji o istini. Dok si ti mene držao u rukama još nismo znali da ćemo završiti u digitalnom koloru, u eteru, bez fizičkih predmeta.
Da će predmeti biti svuda oko nas kao relikvije, piramide , tragovi jedne porodične arhetipske priče koja je mogla da se desi i bez mene.
Slobodna sam. Tebe više nema, ni na nebu ni na zemlji: ateista, spaljen si. Dok kopam po fizičkim ostacima hvata me panika: šta ako nadjem nešto što ne bih volela. Šta to ne bih htela da znam: da si bio narkoman, ubica, varalica...pronalazim samo neko staro gvozdje i ključeve i lance i novčiće i sve je teško i prljavo. Slikam digitalnom kamerom u koloru. A onda bacam predmete na djubre. Onda lutalice kao golubovi dolaze i probiraju kroz moje zanosno smeće dok ne gledam, a čim oni odu, ja prebiram za njima i vraćam u stan sve što nisu uzeli. Kako su mogli da ne uzmu, kako...kome sad sve ovo da ostavim?
Jedna fascikla prepuna čistih listova papira sa tvojim potpisom. Na različitim mestima, rukopis ti je slab, ali kvalitetno penkalo i tvoja upornost daju otmenu dipl ing čitljivost. Škljocam na praznu hartiju s tvojim potpisom: dipl. ing. Gojko Tešanović. Bacam hartiju na djubre...olakšanje, sve imam to u digitalnoj memoriji. Ali onda trčim na djubre i kopam kroz bačene predmete brže od ostalih kopača : pa ne baca se potpisan prazan list papira tek tako. Valja ga iscepati, šta ako neko zloupotrebi tvoj potpis kao u američkim filmovima?
E sad odela: držim ih onako ispeglana i slažem u kofer za Crveni krst. Lepa očuvana odeća. Ne slikam. Ali onda, ona bela tanka razdrndana potkošulja, u kojoj sam te poslednji put previla, kao Hristova košulja...to ne...to ne dam.
Raskopavam opet zapakovano i vadim. Odlažem. Valjda tako i arheolozi rade. Slikam.
Onda dolaze ljudi spolja, ja ih zvala da uzmu pokupe odnesu raznesu upotrebe. Čim nesto pipnu ja se obradujem : živeće , živećeš...slikam i onda oni odlaze a ja ostajem sama bez komada fizičke telesnosti. Razmišljam da im cimnem i ispričam kako mi baš ta stvar koju su odneli treba jer eto blabla, to valjda umem da smislim...Ode...i tvoje telo ode...slikala sam te. Gledam svoj digitalni... a šta ako slučajno upadne u kofu za vodu i fotke nestanu . Brzo stavljam fotke u kompjuter, na USB pa kačim na internet. Ako bude propast sveta propašćemo svi i taj internet . Ali kad se desio cunami uspostavili su kabl izmedju kontinenata kroz okrean, tako da internet veze nisu prekinute, slike...
Noću sanjam predmete koje bacam umesto tebe. A danju bacam predmete koje ću sanjati. Samo da ne sanjam tebe kako me grdiš što bacam tvoje djubre.
Eno u tvom sefu stoji tvoj pištolj. Poslednjih dana si ga tražio da bi izvršio samoubistvo preda mnom. Ne znam zašto preda mnom, ali nikako drugačije nije dolazilo u obzir.
Pita me jedan drug; jesi li bila bliska sa svojim ocem? Nismo se podnosili odgovaram iz rafala, kao da sam u pubertetu. Čista laž, kao ono tvoje s pistoljem. Kažu mi da sam nervozna i anksiozna posle boravka u tvom stanu gde tebe vise nema. Ovaj posao koji ja radim danas se plaća: ljudi te pakuju, čiste i raznose. Ja ne želim da bilo ko dodirne pre mene neki predmet iz našeg života. Recimo, servis za 24 osobe koje ni ja nisam smela da koristim kada mi je bio potreban a sada mi više uopšte ne treba. Pitajte me pravo pitanje ako hoćete iskreni odgovor a ne ono o ljubavi. Šta ti je ostavio otac u nasledstvo? Pištolj, 6 pegli, 4 miksera, i dve velike vreće gvozdja i starog alata.Teško nasledje kao što je bio i naš odnos, dva klona, tako bliska a tako teška.

prilog je za casopis temat, centar za knjigu iz zagreba, temat o ljubavi i politici u književnom tekstu, uredjuje Darija Zilic