Ne podnosim srednje vrednosti. Ne podnosim prosečne odluke, mediokritetske socijalne poetike, osrednje rezultate.
Pre neku noć sam pogledao dokumentarni film o monasima u jednom katoličkom redu koji obavezuje na zavet ćutanja. Krajnosti me zaokupljaju, ispunjuju i ushićuju. Naime, na oba kraja živi strast. I hedon i isposnik moraju upoznati sopstvenu strast ukoliko žele do kraja izvesti svoju misliju. Svako na svoj način. Najgori su oni koji od života prave spremište za potisnute strasti, želje i fantazije. Život je za njih veliki tepih ispod koga zdušno gomilaju plesnivu prašinu. Ko se plaši vatre, umire za života. Nikada ne bih odbio strast (ili bolje reći - strastvenost) zarad ispraznog moraliteta. Svaki nagoveštaj strasti od mene pravi čoveka. Kako bi se inače osetio živim? Zbog pukog trajanja, zbog lažne sigurnosti? Zbog obaveze pred Bogom? Važno je nikoga ne lagati. Istina boli ali u isto vreme od života pravi umetnost. I to je sasvim dovoljno. Da koji put budem nedozvoljeno iskren. I za naše prilike nezreo
