Nagrađivanje neposlušnosti ili?

Izvoznici nuklearne tehnologije (NSG - Nuclear Suppliers Group u daljem tekstu NSG) su odobrili kontroverzni plan SAD da prodaje mirnodopsku nuklearnu tehnologiju Indiji, saopštili su delegati 45 država u subotu (juče). Zvaničnici, koji su se sastali u Beču, su uspeli da prevaziđu neslaganja koja su bila najglasnija iz Austrije, Švajcarske, Irske i Novog Zelanda.

Ovom odlukom NSG, koja je po pravilima grupe morala biti doneta koncenzusom, je, tvrdio bih, otklonjena najveća prepreka da se Indija de facto bez potpisivanja Međunarodnog sporazuma o neširenju atomskog naružanja [Non Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT] primi u eksluzivno društvo nuklearnih sila. Plan još mora biti odobren od američkog Kongresa ali niko ozbiljan ne misli da se to neće desiti.

Zaista je teško proceniti šta će ova odluka zapravo značiti, pre svega za pomenuti NPT, za međunarodne zakone, pa i za balans snaga u regionu. Kao i uvek ima dobrih argumenata na obe strane ali da počnemo, kako je red, od početka.

Malo istorije

NPT priznaje pet nuklearnih sila: SAD, Veliku Britaniju, SSSR odnosno današnju Rusiju, Francusku i Kinu (istovremeno su svih pet stalne članice Saveta bezbednosti UN). Te zemlje, prema sporazumu, imaju privilegije što se tiče inspekcija njihovih nuklearnih programa. One su jedine zemlje koje imaju pravo da svoje vojne nuklearne programe drže daleko od pogleda bilo kakvih inspekcija, dok mogu pristati na to da njihovi civilni programi budu objekti inspekcija i monitoringa Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEI - International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEI). Isto tako većina zemalja sa bilo kakvim nuklearnim programom (makar bila reč samo o proizvodnji izotopa koji se koriste u medicinske svrhe) je potpisnik Safeguard agreements sa IAEA, koji su krojeni specifično za svaku od njih.

Skoro sve zemlje na planeti su potpisale NPT. Samo tri zemlje ga nisu nikad potpisale, Izrael, Indija i Pakistan. Nepotpisivanje NPT, naravno, ne izuzima zemlju od inspekcija IAEI, jer praktično su sve zemlje sveta članovi IAEI - barem sve koje su članice UN.

Kako je Izrael "preveslao" IAEI, u vreme kad je dopustio inspekciju svojih nuklearnih postrojenja u Dimoni, spada već u anegdote - zazidali su vrata i liftove koji su vodili u škakljiva postrojenja za preradu urana.

Indija, je veoma rano iskoristila prednosti programa sponzorisanog od SAD "Atomi za mir" pokrenutog 1953, četiri godine pre osnivanja IAEI. Kanada je 1955. isporučila Indiji prvi reaktor Sajrus "na reč" [dobro 'ajd potpis], da će biti upotrebljen samo za civilne svrhe. Od 1958-1964. Indija je nabavljala opremu i gradila postrojenja za reprocesiranje plutonijuma, sa sve pričom o civilnoj upotrebi. Indija je 1974. ponosno testirala svoju prvu atomsku bombu, napravljenu plutonijumom koji je generisan tim Sajrus reaktorom, a odvojenim u postrojenjima u Trombeju. Nazvali su je Smešeći Buda (how appropriate).

Taj test, prvi u zemlji koja nije potpisnik NPT, je za posledicu imao organizovanje pomenute grupe zemalja izvoznica nuklearne tehnologije u nešto kao koaliciju [Nuclear Suppliers Group] koja se, u cilju učvršćivanja NPT, dogovorila o pravilima izvoza, režimu izvoznih dozvola i sl.

Međutim, Indija je nastavila putem samodovoljnosti i nezavisnosti svog nuklearnog programa, te je listom odbijala skoro svaku kontrolu. IAEA inspekcija je prisutna samo u dva civilna reaktora.

Da dogovor zemalja izvoznica nuklerne tehnologije nije baš najbolje služio svrsi pokazalo se na primeru Iraka 1993. Naime, ispostavilo se da je tadašnji irački nuklearni program, koji je za razliku od prethodnog, otelotvorenog u reaktoru Ozirak uništenom od strane Izraela 1981, bio em itekako vojnog karaktera em mnogo razvijeniji nego što je IAEA mislila. Pri tome, pajz sad, Irak nije prekršio nijednu odredbu NPT-a ili bilo kog međunarodnog sporazuma. Radilo se o "propustu" zemalja izvoznica nuklearne tehnologije da prijave svoje trgovanje sa Irakom. Naime, Nemačka, Holandija, Švajcarska i još dve zemlje su propustile da efikasno kontrolišu svoj izvoz.

Nakon tog otkrića zapušavanje te rupe u celoj toj konstrukciji neproliferacije se desilo na dva plana. S jedne strane NPT i Safeguard agreements su ojačani Dodatnim protokolima (Additional Protocols), a s druge pravila grupe zemalja izvoznica (NSG) su bitno izmenjena. Zemlje izvoznice su se dogovorile da ako se išta od specijalne tehnologije i/ili materijala izvozi u neku zemlju ta zemlja je dužna da otvori vrata inspekcijama IAEI svih svojih postrojenja, ne samo onih za koje uvozi tehnologiju i/ili materijal.

Ta promena pravila je veoma pogodila Indiju, s obzirom da nije mogla da uveze ništa za svoje civilne reaktore, a da time ne otkrije i svoja vojna postrojenja. Presedan je napravljen u slučaju reaktora u Tarapuru [reaktor američke proizvodnje] jer je postojala realna opasnost da eksplodira ako se ne izvrši zamena goriva. Čast da to obave pripala je Rusima.

Presecanje Gordijevog čvora

18. jula 2005. sve muke Indije oko nuklearnih progama su rešene, odnosno stavljene na tračnice u pravcu rešavanja koga smo svedoci danas. Buš II je tada, prilikom posete indijskog premijera Manmohana Singa Beloj kući, presekao Gordijev čvor odlučivši da je Indija "odgovorna" zemlja, te da će se, barem što se Amerike tiče, smatrati takvom. Indija, bez da je potpisnik NPT, će de facto biti primljena u eksluzivnu grupu koja je do sada brojala pet zemalja. Prema slovu dogovora sa "jedinom super silom" ona može da bira šta će od svog bogatog nuklearnog programa podvrći inspekcijama, a za uzvrat će pazariti u mega količinama američki civilni (i naravno vojni) hardver, koji joj je bio off limits zbog nerešenog nuklearnog statusa.

[Jedna mala digresija. Tačno mesec dana kasnije 18. avgusta 2005, Vreme br. 763 objavljuje članak Duške Anastasijević: "Iran vs. SAD i EU: Nuklearni neposlušnici". Ta množina u naslovu se može shvatiti kao dekoracija, da, Severna Koreja se doduše pominje ali se članak isključivo bavi Iranom i isključivo kao "neposlušnikom". Ignorisanje istorijskog susreta Buša i Manmohana Singa u Beloj kući na kome se spremao ubod u leđa Međunarodnom sporazumu o zaustavljanju atomskog naoružanja, spada u blatantne primerke novinarske "slepe mrlje".]

Naravno čak i "jedina super sila", koliko god gazila međunarodno pravo i norme, po ovom pitanju ne može da deluje unilateralno. U ovom trenutku dve od tri prepreke su uspešno pređene. Prva je bila se IAEA složi oko Safeguard agreements sa Indijom što je agencija postigla 1. avgusta. Druga je preskočena juče i tema je ovog pisanija, a treća (simbolična) je unutrašnja - američki Kongres.

Upravo treća, iako simbolična prepreka, je davala neverovatan suspens pregovorima u Beču. Naime, američki Kongres, zbog izbora u SAD, ide na poduži odmor 26. septembra, te da deal u Beču nije postignut ovo pitanje bi bilo odloženo na neodređeno vreme. Još pre samo desetak dana izgledalo je da će pregovori završiti fjaskom. Za sada nemamo pojma kakav horse trading / arm twisting se dešavao iza zatvorenih vrata i po kuloarima ali po zvaničnoj zahvalnici američke administracije grupi zemalja izvoznica znamo da je Nemačka odigrala ključnu ulogu u prevazilaženju neslaganja.

Pro & Contra

Ne verujem da je potrebno crtati šta sve gorenapisano znači za NPT. Međutim, kao što sam već rekao postoje jaki argumenti na obe strane. Ja mogu da razumem UN/IAEA i El Baradeja koji smatraju da je bolje išta nego ništa - Indija će po novim sporazumima staviti pod režim inspekcija 14 od 22 reaktora (sada su samo dva pod paskom agencije). Takođe mogu da shvatim, da Indija, za razliku od Pakistana, nije prodavala nuklernu tehnologiju i/ili znanje i srećnom i nesrećnom, pa na neki način zaslužuje drugačiji tretman.

No, ako je Indija do te mere "odgovorna" zašto odbija da potpiše makar sporazum o moratorijumu na testove nuklearnog naoružanja, da ne govorim o NPT i dodatnim protokolima? (Btw. čak je usmeno obećanje indijske administracije o ne testiranju dočekano na nož od indijske opozicije kao podleganje stranim zahtevima i gubitak suvereniteta). Jako malo odnosno nikakve garancije ne postoje da će Indija obavezno nastaviti da se ponaša "odgovorno". S obzirom da se ceo ovaj paket mera neće primenjivati retrogradno, što znači da celokupni fisioni materijal nikad neće biti pod kontrolom IAEA, ko i šta garantuje da se Indija neće uključiti u lukrativni nuklearni black market? Uostalom dovde je stigla kršeći međunarodne norme.

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Beleške na margini

Pitanje dvojnih aršina kada je u pitanju ova tema prosto vrišti. Iran je potpisnik NPT. Ponaša se u skladu sa Safeguard agreements (koje ima sa IAEA još od 1974). Potpisnik je dodatnih protokola i od 2003. je izložen najstrožijim inspekcijama koje je El Baradejeva agencija ikad sprovodila.

...........

Da li ste se ikada zapitali zašto je indijska avijacija sastavljena uglavnom od Migova 21 koji padaju u toj meri da ih nazivaju mrtvačkim sanducima [150 se srušilo tokom 10 godina]? Ako jeste i ako niste, odgovor je da je to praktično bila posledica pre svega američkog embarga, jer mnoge zemlje [pre svega Amerika] su na spisak no-no robe za nuklearne neposlušnike dodale i puno vojnog hardvera.

...........

No, i tu vrišti dvojni aršin - pogledati naoružanje Izraela i Pakistana.