Malo o komšiji Anti

Sveti Lisabonac nije od onih namrgođenih svetaca, što kada se naljute umeju da budu strogi, pa čak i surovi. Dobroćudnom svetom Antoniju nijedan zadatak nije suviše sitan i nijedna molba besmislena. Zato na njega računaju gladni, kljasti, siromašni i ugnjeteni. Na primer, zapaženo je da nema boljeg načina da se nađe izgubljena stvar nego da se obratite svetome Anti. Čak nije nužno da ste izgubili nešto zaista vredno. On će vam jednako pomoći pri traženju igle zapale u tepih, zaturenog venčanog prstena ili kad vam se dete izgubi među pijačni tezgama ili ne možete da ugledate auto na parkingu. Posebno je umešan u rešavanju porodičnih briga. Uvek je tu da vam pomogne da nađete sebi bračnog druga, da rešite kućne razmirice, da zaimate dece. Ali ljudi kao ljudi, umeju da zloupotrebe dobrotu. Matore devojke znaju da, kad već izgube nadu da će se udati, okrenu sveca naglavačke i priprete mu da ga neće postaviti na noge sve dok im ne nađe čoveka po njihovom ukusu. A one udate kojim Bog ne dâ poroda, umeju da iz naručja svečevog ukradu malog Hrista i ne vraćaju mu ga dok ne zanesu. Zato se crkva dosetila pa je naredila de se svetac i čedo koje nosi u naručju prave od jednog komada drveta ne bi li predupredila bezobrazluke očajnih jalovica.

Ponekad, opet, ni uz najbolju volju sveti Antonije nije kadar da pomogne. Na primer, moja komšinica s drugog sprata godinama je sakupljala figure svetog Antonija u franjevačkoj odeždi, s užanim pojasom vezanim u tri čvora i detetom u naručju. Ima ih čitavu kolekciju, jedan lepši od drugoga. Toliko joj je sveti Ante bio drag da je po njemu nazvala i sina. Odnedavna je počela da sakuplja figure Majke Božje, kaže, malo je razočarana u Antonija od kad se razvela.

Zato što je takav, dobričina i blagorodan, moćan i svetom čuven a opet jednostavan i pristupačan svetac, a još povrh svega njihov sugrađanin, zato Lisabonci toliko vole i tako zdušno slave svog svetog Antu. A ljubav se ljubavlju plaća. I priča se da od svih mesta, a njegovih crkava i slika ima širom katoličkog sveta, sveti Antonije najprilježnije svoj čudotvorački posao obavlja baš u Lisabonu. Tako se priča, a mene ne bi čudilo da je istina. Razumljivo je da se svetac najviše odaziva tamo gde ga najviše zovu, jer svecima je posao da vam priteknu u pomoć a ne da vas uhode i nagađaju šta vam treba. S druge strane, verujem da jedan useljenik, koliko god zaposlen i dobro uklopljen u novu sredinu, uvek ima slabost prema svojim starim zemljacima. To vam kažem iz sopstvenog iskustva.

Lisabonci svetog Antonija nazivaju lisabonskim iako ga crkva, smatrajući ovaj svet samo prolazom u večni život, po mestu smrti naziva padovskim. Nije ni čudo da mnogi Lisabonac čak veruje da je Antonije zaštitnik Lisabona, što je takođe netačno. Kao što već znamo još od pre njegovog rođenja time se bavi njegov stariji kolega, Vikentije.

Pa zašto se onda ako im je zaštitnik jedan, Lisabonci obraćaju drugom svecu? Znamo da nema tog svetitelja koji vam može obezbediti potpunu sreću, niti tog nečastivog koji vas može u potpunosti unesrećiti, pošto sreća i nesreća jedna drugu uvek prate u stopu i bez jedne nema ni druge. Ako se u obzir uzmu samo fundamentalne i strateške nadležnosti patrona - briga o miru, bezbednosti, o ekonomskoj te političkoj stabilnosti, napretku i trajnosti vlasti, kulturnih i moralnih vrednosti građanstva a posebno i pre svega vere i crkve - mora se priznati da se sveti Vikentije oduvek pokazivao izuzetno dobrim pokroviteljem. Preko osam vekova danonoćno je pazio na grad i gledao da, koliko god može, odagna rat, glad, epidemije i prirodne kataklizme. Posmatrano sa vremenske udaljenosti, odakle se događaji vide u svojoj pravoj veličini, osim velikog zemljotresa (o kome su mišljenja podeljena jer jedni tvrde da je bio kazna Božja, drugi mogućnost za preporod, a treći da nam je na taj način Bog ukazao koliko smo krhki i ranjivi) i par epidemija bubonske kuge (koje su odnele više života od zemljotresa ali nisu činile materijalnu štetu pa su lakše zaboravljene) potresi koji su pogodili grad i krize koje je progurao nisu bili katastrofalni ni fatalni. Sveti Vikentije, dakle, može da se pohvali da je u prestonici u kojoj počiva uspeo da održi opšti pozitivnu tendenciju. Smenjivale su se generacije, periode krize pratili su periodi oporavka, a grad je rastao i napredovao sigurnim korakom. Znam da nije lepo da poredim, ali, ruku na srce, sveti Sava, zaštitnik mog rodnog Beograda, mnogo lošije je obavio svoj posao. Nema tog rata i krize, nesreće i belaja koji su zaobišli Beograd. Ja bih, da sam na Savinom mestu stavio prst na čelo.

S druge strane svaki narod, pa i lisabonski, iako nikako ne dovodi u pitanje važnost onoga čime se bavi sveti Vikentije ipak najviše muče sasvim trivijalne muke. Devojka se najviše brine da se brzo i dobro uda, mlada žena želi da ima poroda, majka bi da joj deca budu zdrava i srećna, gladan bi hleba, žedan vode, posvađan mir, napušten da bude kako je bilo, bolestan zdravlje, tužan utehu, nevoljen ljubav, rob slobodu, starac da poživi kao čovek, putnik i mornar da stignu na odredište. Istini za volju po tim pitanjima sveti Vikentije je pomalo zakazao. Stiče se utisak da, zamajan višim interesima važnijih državnom i crkvenom vrhu nego narodu, sveti đakon nije čuo ili nije stizao da usliši mnogobrojne molitve običnih ljudi niti da se preterano posveti njihovim banalnim molbama, žalbama i prohtevima. Vikentije naprosto nije bio niti je svetac skovan za takav posao. On je jedan od onih posebnih ljudi rođenih za velika i iz daljine vidljiva dela. Za života bio je fanatično odan svom pozivu, njegovom krvlju poškropljeni su temelji crkve, kao što je temelj vere sama krv Isusova. Uvek je, i pre i posle smrti, bio čovek institucije a ne dušebrižnik i dobri samarićanin.

Zato se Lisabonci, iako formalno pod zaštitom svetog Vikentija, po pitanjima svojih malih života često osete prepušteni samim sebi te je mnogo koji bio prinuđen da se za pomoć obraća drugim svecima, a posebno svetom Antoniju, svom zemljaku. Kao Lisabonac, (a u Boga verujem retko, u gluvo doba noći, jer ne znam da li postoji ili je ikada postojao a i ako jeste sumnjam da ima vremena da se bavi mojim životom) u komšiju Svetog Antonija zaista imam poverenja. Čak ponekad, kad me pritisne neka moja samo meni razumljiva muka i ne dâ mi da se smirim, pomislim (doduše ne izgovorim) Aj, komšija Antonije, pokaži se. Da vidimo kako ćeš iz ovoga da me izvučeš. A posle, kad briga prođe, nisam više siguran da li sam samo ja zaslužan za tu pobedu ili mi je zaista pomogao pokojni komšija Ante.