Mnogo sam naučio sinoć gledajući Utisak nedelje. Ja sam naivno mislio da je problem zdravstva, kao i u ostalom svake druge sfere društva gde je država glavna i jedina, nedostatak pozitivne selekcije i sistema koji stimuliše pozitivnu selekciju. Ukratko konkurencije. Da građani budu ti koji će odraditi i odrađivati posao te selekcije time što će birati bolje lekare, bolje sestre, čistije toalete, ljubaznije osoblje.
Da bolji lekar i bolja sestra privuku više građana da kod njih potraže uslugu lečenja kad im je ta usluga potrebna. I da onda u tom i takvom sistemu gde je građanin centar oko koga se svet okreće, jer njemu/njoj je i namenjena usluga, lekari, medicinske sestre i braća, kao i drugo osoblje kome više građana ukaže poverenje samim činom svog dolaska kod njih, zarade više. I da ih cene više. I da nije: godine radnog staža, na kojim si položajima bio, koga sve znaš da te pogura ... već da li te građani cene. A građani te cene SAMIM ČINOM DOLASKA KOD TEBE.
I naivno sam mislio da je sudstvo tu važno. Jer kad neko umre greškom lekara ili ustanove ili drugačije nastrada zbog nemara ili neznanja, to mora da se plati. Mora da plati ustanova koja je zaposlila te lekare i drugo osoblje, koja ima zastarelu opremu, koja nema dobre sisteme. I da plati mnogo. Ne zato da bi se oštećeni naplatili, mada je i to bitno, već da pored savesti lekara, bude još jedan dodatni "stimulans", da ne kažem malj, da dobro paze šta i kako rade. I da ne bude: umrlo potpuno zdravo dete zbog nedostatka kiseonika pri anesteziji, i nikom ništa. Komora ocenjuje svoje članove putem stručne komisije i ne može da utvrdi šta se zapravo desilo i da li ima krivice. Pa dođe tužilac, a lekari kao u horu: nije kriv kolega, tužilac poludeo, ne može to tako ...
I mislio sam da mora privatizacija. Da bi bilo značajnog ulaganja. Da bi neko mogao da zapošljava i otpušta lekare i medicinske sestre, braću i drugo osoblje. Da bi došlo do pozitivne selekcije. Da bi se stvorilo tržište lekarskih usluga i jaka konkurencija. Da bi građani imali izbor.
Da zbog svega ovoga treba skinuti lekare i sestre sa platnog spiska države i napraviti sistem u kome će sami sebi biti na platnim spiskovima, a država će nadzirati, kontrolisati i aktivno upravljati čitavim sistemom, određivati cene neophodnih usluga koje je spremna da plati. Jer sad kad dignete plate u zdravstvu, koje jesu niske, morate svima zajedno, proporcionalno sa godinama radnog staža i položajem, za njih 150.000. Nikakva pozitivna selekcija. I onda budžet dobije potres mozga.
I naravno ne potpuna privatizacija i ne sve odmah. Ima stvari koje nije dobro privatizovati. Gde god ne možete napraviti zdravu i jaku konkurenciju, već se privatizacija svodi na zamenu državnog za privatni monopol, tu ne treba privatizovati. Privatni monopol je gori od državnog. Privatizacija zarad pozitivne selekcije i konkurencije. Na primer: prvi nivo zdravstvene zaštite: porodičnog lekara opšte prakse. A ostale pažljivo i polako. Pa da ne moram u dom zdravlja, već u privatnu ordinaciju tu kod mene u komšiluku, gde mi kažu dobar dan i kako ste. I sve to mi pokriva osnovno zdravstveno osiguranje. Moj izbor.
I naravno gledati iskustva drugih zemalja, šta tamo radi dobro, šta ne radi i ići pažljivo. Jer nigde nije savršeno. Svaki sistem ima dobre i loše strane. Niko nema recept koji radi za sve. Ali u tih nekoliko nesavršenih sistema u kojima sam imao potrebe za lekarom, u Nemačkoj, Kanadi i Americi, uvek sam osećao da sam ja, građanin koji plaća, u centru sistema. I svuda su bili pristojini i kazali dobar dan i primili me kad sam zakazao pregled. I deci nije bila trauma da tamo idu. I svuda su toaleti bili čisti. I nikom se nisam žalio kad mi se nešto nije svidelo. Jednostavno promenim lekara i ustanovu i kažem rodbini, prijateljima i kolegama ko ne valja.
Još sam mislio da zdravstvo ne treba finansirati doprinosima iz plata. Mislio sam da je to pogrešno http://blog.b92.net/arhiva/node/3976. Da treba ukinuti doprinose za zdravstvo iz plata (12.3% na bruto platu), povećati neke druge prihode, finansirati zdravstvo iz svih poreskih prihoda i podeliti finansiranje između lokala i republike.
Saznao sam da je sve ovo pogrešno. Saznao sam da me kao građanina ne štiti konkurencija, pozitivna selekcija i moj izbor, već lekarska komora koja će svim lekarima dati licence, a onda će nakon sedam godina ... Da uzima licence? Zaboravih šta će nakon sedam godina, ali mora da će biti nešto strašno za lekare a super za građanstvo. A mi valjda da se strpimo tih sedam godina? Nije rečeno.
I da kad mi bahata sestra preko šaltera kaže da dođem popodne sa detetom i temperaturom od 39 ili pita vašu majku da joj pokaže šta joj fali na istom tom šalteru pred svih drugim ljudima, treba da se žalim nekom ćati pravnom zastupniku/zaštitniku mene i vas, koga su upravo namestili u svaki dom zdravlja, barem tako kažu. Ne, ne treba da promenim dom zdravlja i dobijem i platim tu uslugu na drugom mestu i tako iskažem svoj sud, već treba da se žalim ćati mom zaštitniku i to pravnom i da moram da nastavim da idem na isto mesto i kod istih ljudi protiv kojih se žalim. Da naučim da je to sistem i da ga poštujem.
I da naučim da ne govorim lekaru da im toalet nije za ljude, jer ja i slični meni su ga i zaprljali. Nisu sigurno lekari i medicinsko osoblje jer oni taj toalet i ne koriste. Što li pitam se? Pošto ne mogu da odem na drugo mesto gde ima upravnik koji vodi računa i o čistoći toaleta i ljubaznosti osoblja, onda pretpostavljam da treba da se latim kofe i prvo operem, a onda uspostavim dežurstvo jer to zaboga nije posao lekara upravnika, koji je tu da leči, a ne da ...
I da konačno naučim da pojma nemam i ništa ne razumem i da je sve ovo jako komplikovano i samo za stručne ljude, oratore. I da onda takav glup i nestručan ne pitam, ne komentarišem. Jer ako slučajno budem, komentarisao that is, ima da mi dobro i glasno zapuše usta. Prljavom krpom. K'o onoj gospođi sinoć. To što kad naiđete na ljubaznu sestru i silno se obradujete, jer većina njih nije takva po vašem iskustvu, to nije tačno i nije tako i lažete. Lažu vas vaše oči i uši. I zlonamerno bi da ocrnite lekare.
I ja zaista ne znam koji je najbolji sistem. I nisam stručnjak za tu oblast. Ali mi se činilo, a i iskustvo iz prve ruke mi je to govorilo, da ako pođemo od toga da je građanin najvažniji, da lekari i drugi medicinski radnici pružaju uslugu, da građani biraju i vrše selekciju samim činom dolaska u neku ustanovu ili kod nekog lekara svojom slobodnom voljom i da je za izbor potrebna konkurencija, da sigurno nećemo pogrešiti. Nažalost krivo. Odgovor je u pravnom zastupniku pacijenta (???), lekarskoj komori, čistijim i obrazovanijim i manje zahtevnim pacijentima, raznim stručnim komisijama, inspekcijama i tako to.
I kada Sonja Savić Draganu Nikoliću šukne makaze u predeo tu negde između nogu, jer je zaslužio i stvarno bio đubre, i onda Dragan Nikolić krepucne jer je Miki Manojlović sa glavnom sestom izašao na burek iz masne hartije i jogurt iz plastične čaše sa folijom na vrhu, a to nije zaslužio (da krepucne that is, ne da jede burek) jer nije bio baš toliko đubre, da je sve to izuzetak i daleko od stvarnog života. I da zbog svega toga nikom ništa. To samo zlonamerni ljudi opanjkavaju naš dobar sistem i još prave zlonamerne filmove o njemu. Skoro grozno k'o novinari.
Saša