Na kraju leta

 Čini se, kao da je krajnje vreme bilo, da dođe jesen i da sva ova letnja buka prođe. Ljudi se vraćaju kućama sa uverenjem da će se posle odmora, bolje osećati. Nisam nešto siguran, ali neka im bude onako kako žele.Meni inače nije bolje, i verovatno i neće biti bolje.

Čini mi se da je struktura ovog društva u kome živimo, najviše nalik vreći peska, koja stoji uspravno samo zato što je čvrsto vezana.Da nije tog čvora koji nas guši odozgo, sve bi se pretvorilo u prah i pepeo. U ništa!

Razmišljam o tome kako mnogo stvari čine život razvijenog sveta različitim od našeg, ali jedno je suštinsko:

Oni ne žive večito u čekanju, sa osećanjem da negde, tamo daleko, postoji drugačija mnogo bolja i lepša stvarnost koja će jednom, možda, i do njih stići. Oni jednostavno žive u pravom smislu te reči.Imaju, normalno, svoje životne ciljeve i brige, poglede na svet, svoje religije... Ne putuju u inostranstvo da bi videli kako izgleda pravi ljudski život, nego radi poslova ili prosto kao turisti.Rade, zarađuju, kupuju... Takva im je svakodnevica. Nije kao kod nas, u nekom beskrajnom iščekivanju boljih vremena koja nikako ne dolaze. 

Sebi sve više ličim na kapetana lađe koji je spustio jedra čekajući da oluja prođe. Ali, to se nikako ne događa. Jedna oluja prođe, a nova dođe!

I sad sam tu, na kraju dana, gledam kako na mene, na trave i šume pada lekoviti mrak. Pa sve nešto mislim:

Bože kako se ovde brzo smrkava!