Могућности САД у свјетлу јучерашњих догађаја на Вол Стриту

Дакле, шта је то толико зајебано да сам ја одабрао да пишем о томе након скоро годину дана таворења у мраку апстиненције, да не кажем блокаде? Не знам колико ко прати ситуацију на свјетским, поготово америчким берзама, тачније Вол Стриту, али пошто сам тренутно принуђен да се, док нисам на послу, о било каквим вијестима обавјештавам преко Си-Ен-Ен-а, главна вијест је распад Берзе и пуцање неколико великана Вол Стрита.

Ево чисто мали увод шта се дешавало посљедњих пар дана у Америци, чиста фактографија: Држава је одлучила да купи тзв. Фани Меј и Фреди Мек, институције приватног капитала које је држава подржавала, а које су биле велики играчи на такозваном секундарном хипотекарном тржишту (лаички речено, а ја само на том нивоу и знам, оне су откупљивале хипотеке и трговале њима, омогућавајући већу флексибилност тог тржишта), четврта највећа инвестициона банка, Браћа Леман, су банкротирала, Америчка Интернационална Група (АИГ) је затражила хитну помоћ од 40 милијарди долара да би одржали кредитни рејтинг, па су сами од себе позајмили 20 милијарди, што им је дозволио гувернер Њујорка, Банка Америке је купила за 50 милијарди долара Мерил Линч, Дау Џонс пао за преко 500 индексних поена (4,4% - највећи пад од 11. септембра), упркос урагану Ајк цијена нафте пада испод 100 долара иако је прије пар мјесеци била скоро 150 зелембаћа ... Ово звучи све као да сам ја случајно умјесто претплате на Политикин Забавник или „Зов“ – магазин љубитеља природе и лова грешком добио српско издање Фајненшл Тајмса. Али све ово уопште није тешко склопити у пар закључака који се могу исказати врло простим ријечима. Кључни став који се може изнијети је: Америка је рањива, оно што су њени непријатељи годинама сањали, да ће некако (а што је било једино реално) Америка изнутра да пукне, сад изгледа могуће.

Ајде да кренемо отпочетка, па гдје стигнемо. Годинама су сви могући анархисти, антиглобалисти, Руси, Јапанци, Кинези, Арапи, љевичари итд. снивали снове о томе како би Америка могла да спадне са трона најјаче земље, а да је нико не скине одатле, јер то сами Амери никад не би дозволили, једина нада је била да сами капитулирају, што значи да су наде полагане у расну неједнакост, велики спољнотрговински дефицит (али ко је смио Америма да помене да плате оно што дугују), неку нуклеарну несрећу итд. Међутим, аман ће им главе доћи нешто сасвим треће: њихова потрошачка култура, тј. култура трошења и зависности од кредита, које су као прави Американци, користили само за подстицање потрошње, умјесто за инвестиције. И ту долазимо до првог проблема, а то је понашање Америчке владе (сви знамо да САД нема класичну владу, али рецимо да је то адекватан превод израза Government). Да се прије пар година размишљало како ваља, нешто од овога се могло спријечити, али тад Вашингтон био попустљив, а сада је другачија прича.

Долазимо до прве ставке од ових силних које сам поменуо горе у излагању факата, а то је ова пропаст Браће Леман. Након што су их неки велики играчи одбили купити, они су „добили ногу“ и од државе, САД лично, која се бранила тиме да не жели да преусмјери средства „људи који плаћају порез“ (једна од омиљених америчких флоскула) да би помогла капитализам. То је заокрет у политици Вашингтона, а они то бране (сада) тиме што кажу да штите основне поставке капитализма, а то је да свако одговара за свој капитал, да ко ризикује мора да буде спреман да сноси посљедице.
Е ту долазимо до друге појаве из горенаведених, а то је да је Bank of America одлучила да купи Мерил Линч. Какве то везе има? Неки економисти тврде да БоА иде на то да постане „исувише велика“ да би држава смјела да допусти да и они „пукну“. Посебно је патетичан био наступ двојице чланова Управног одбора Мерил Линча (узгред речено, изгледа да су продали фирму за 2/3 процјењене вриједности, значи напушта се брод који тоне) који су, циједивши кроз зубе, најкиселијих осмијеха које сам видио, устврдили да, иако је криза највећа у посљедњих 70 година, да фирма одлично стоји и да, кад се циклус пада заврши, и крене успон, да ће они да буду један од највећих играча на тржишту. Двије битне ствари: па што онда продаше фирму, и друга, ово заједно са банкротом Браће Леман, оставиће без посла неколико хиљада људи.

Овдје долазимо до кључног питања: понашање и могућности, тј. будућност Америчке државе. Да ли је ово повјерење у државу од стране БоА здраво, тј. да ли САД могу да изгурају ову кризу, како се оне саме котирају?

Управо гледам излагање Хенрија Поулсона, америчког секретара за финансије, и док он прича поприлично уопштено, молећи успут приватне и друге банке да погурају тржиште, с акцентом на хипотекарне проблеме, у доњем десном углу је мали екран који показује семафор са Вол Стрита. Док је секретар давао одговоре, за то вријеме су индекси двије берзе пали 20 до 30 поена.

Треба се подсјетити да постоје циклуси у свакој економији, није то ништа чудно. Наравно, била је некад давно Велика Депресија (британски медији данашњи дан карактеришу као „Црни понедјељак“), па се и из ње изашло, међутим, оно што је америчка влада радила годинама, штитећи навике својих становника, а то је огроман увоз (плус кредити и задуживања код других земаља) који се донекле амортизовао обарањем вриједности сопствене валуте и стварања потешкоћа остатку свијета због тога, сада долази за наплату. Е сад, да не испадне да сам само а неки негативац или песимиста, ово је само мали прилог, бар два типа (бивши предсједник управног одбора Федералних резерви и писац књиге „Crash proof“ – како извући профит из предстојеће кризе) су још гори по питању предвиђања. Овај потоњи сматра да треба продати све доларе, све акције америчких фирми, куповати злато, куповати страну валуту, јер се боји тога да ће, кад дођу на наплату дугови, Вашингтон штампати доларе и довести до неке галопирајуће инфлације. Оно чега су се бојали у Америци од саме појаве хипотекарне кризе, а што тамо стручњаци зову „bubble“, је тачно постао балон који се константно надувавао али је дошло вријеме да пукне. 
Наравно, мени би требало сада да се распишем на триста страна да све ово повежем, а питање би било да ли бих то могао, али повезати хипотекарно тржиште са спољнотрговинском економијом, тржиштем капитала и инвестиционим банкама као и потезима америчке администрације, за то људи студирају мастер студије по пет година и објављују научне радове. 

Оно што мене занима, веза између политике и економије, а биће ми одличан увод за моју следећу тему (америчке изборе, јер су се кандидати охохо развезали о „топљењу финансијског тржишта“) је једна фасцинантно ступидна идеја која се чула на Републиканској конвенцији на којој је пар МекКејн-Пејлин прихватио номинацију. Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, човјек који је изгурао 11. септембар, један од најурбанијих републиканаца, је повео поклич „Drill, baby, drill“ који је представљао њихово рјешење на зависност Америке од увоза нафте. Њихов одговор је „Drill, baby, drill!“ Неће смањити потрошњу, прећи на друге врсте обновљивих ресурса, већ ће повећати број платформи и бушотина и повећати производњу! Генијално! То је као да се против зависности од хероина и тога што се подиже праг толеранције бориш тиме не да се пријавиш и кчинику за одвикавање, већ повећаваш дозу! Као да се нафта ствара сама од себе! Право републиканско размишљање! Поента читаве приче јесте да је битније Американцу да му смањите рачун за гориво за 20 центи по барелу умјесто да он узме кола која троше 40% мање! Е таквих људи се треба бојати.
Шта то може да значи? То значи да постоји једна опасна могућност, а то је да Америка почне да своје економске проблеме рјешава неекономским методама, али овај пут у успоредби са неким још већим играчима него што је то Ирак.

Надајмо се ипак да неће бити тако.