Protiv (neo)ludita

Evo kviz-pitanja koje nećete čuti ni u "Milioneru" ni u "Zlatnoj žici": šta spaja Herberta Markuzea (ideološkog oca "nove levice") i Martina Hajdegera (čija se vernost nacizmu ispoljila čak i u neslavnom posthumno objavljenom intervjuu Špiglu)? Šta je zajedničko gospođi ex-ministarki Ljiljani Čolić, Bušovom savetniku Leonu Kasu, tragikomičnom TV-evanđelisti Petu Robertsonu, feminističkoj teoretičarki Sandri Harding, matematičaru i teroristi Teodoru Kazinskom (u narodu poznatijem kao Unabomber), kontroverznom srpskom režiseru gospodinu Nemanji ex-Emiru Kusturici, nerazumljivom francuskom filozofu Žaku Deridi, samoproklamovanom ekološkom mesiji Džeremiju Rifkinu, te vođi zapatističke gerile "potkomandantu" Markosu, da navedem samo neke od poznatijih primera? Odgovor: u boljim danima strah i skepticizam, u lošijim mržnja i histerično pozivanje na akciju protiv savremene nauke, a posebno i iznad svega protiv savremene tehnologije. Stanje psihološki opisivo kao tehnofobija, a ideološki i politički kao neoludizam.

Neoludizam, ili aktivni društveni otpor razvoju i primeni novih tehnologija, globalna je pojava na početku 21. veka. Donekle se radi o prirodnom konzervativizmu koji je verovatno evolutivno hard-wired u ljudskoj prirodi, a donekle i opravdanim bojaznima od mogućnosti zloupotrebe novih tehnologija, naročito biotehnologije. Međutim, u celini uzevši, neoludizam je uzaludna, retrogradna i samo-negirajuća pojava, kao što je i njegov idejni uzor, originalni pokret ludita u Engleskoj protiv Industrijske revolucije bio to isto. U svetskim razmerama, neoludizam ima dva naizgled međusobno suprotstavljena ideološka utemeljenja. Prvo je religijsko: izvor kako čovekove prirode, tako i njegovih moralnih vrednosti je Božanstvo - ili božanstva, kad se radi, recimo, o hindu-fundamentalistima - pa je samim tim svako svesno uplitanje u te "više stvari" (po)grešno. Tihi rat između ovog - više ili manje fundamentalističkog - shvatanja vere na jednoj i nauke i tehnologije traje od epohe Prosvetiteljstva razbuktao se sa pojavom tehnologija koje imaju, bar po nekim misliocima, etičke konotacije, kao što je biotehnologija. Stoga se, uzgred budi rečeno, ponekad koristi i specijalizovaniji termin bioludizam za ideologiju čiji je glavni zvanični promoter Bušov bioetički savetnik Leon Kas, a čija su glavna meta terapeutsko kloniranje, istraživanje matičnih ćelija, te različitih oblika bioenhancement tehnologija.

Drugo utemeljenje je, naravno, ekološko, mada bi bolji termin bio kvazi-ekološko, jer sa par časnih izuzetaka njegovi zagovonici baš ništa o pravoj ekologiji (kao ozbiljnoj prirodnoj nauci) ne znaju. Ovo se naročito odnosi na razne New Age "deep" ekološke pokrete i sekte tipa Earth First! koji posmatraju - kao pravi odrazi u ogledalu svojih verski zatucanih parnjaka - ljudsko postojanje i delovanje na Zemlji kao zlo samo po sebi i ne prezaju od terorizma u cilju ostvarenja svojih ideološki zacrtanih ciljeva koji se u blažoj formi svode na "povratak prirodi" (uzgred, sasvim nemoguć bez da se nekako eliminiše 90+% ljudske populacije), a u ekstremnijoj i na potpuno uklanjanje čoveka kao remetilačkog faktora sa površine naše planete. Ideologija "kraja sveta" je, na zalost, našla duboko utemeljenje u nekim segmentima ekoloških pokreta, što opet ukazuje na staru heraklitovsku istinu o privlačenju suprotnosti, jer gotovo isti rečnik nalazimo u krugovima "ponovno rođenih" fundamentalističkih hrišćana ili Jevreja. Glasnogovornika ove grupe neoludita je mnogo, verovatno su najglasniji Džeremi Rifkin i pojedini antiglobalisti (ne nužno i većina ili mainstream ovog pokreta), ali je ubedljivo najefektniji bio Ted Kazinski, bivši profesor matematike na Berkliju i najuspešniji "poštanski terorista" svih vremena koji izdržava kaznu višestruke doživotne robije za tri ubistva i nekoliko desetina ranjavanja, a koji je tokom svoje dvadesetogodišnje terorističke karijere bio poznat kao Unabomber. Pročitati (ne)slavni "Unabomberov manifest" je zbilja neobično i zastrašujuće iskustvo, jer se u njemu može videti briljantan um, sa mnoštvom neospornih argumenata, ali i potpuno suludim zaključcima - i naravno, sasvim neprihvatljivom ubilačkom praksom. Unabomberu se bar mora priznati da je, za razliku od praktično svih ostalih kvazi-ekoloških neoludita, bio dosledan: živeo je u kolibi u planini, bez struje, vode i lekova, potpuno "u skladu sa prirodom". Ogromna većina njegovih istomišljenika su, međutim, dovoljno licemerni da koriste ne samo vodu, struju i usluge savremene medicine, već i ovaj Internet za distribuciju svojih obično podjednako neumesnih stavova.

Unabomber, nakon privodjenja '96

Dugoročno gledano, stvar je kristalno jasna: tehnološki razvoj predstavlja jedinu nadu za opstanak čovečanstva i svih vrednosti do kojih držimo (uključujući i sve druge žive vrste na planeti). Paleontologija i evoluciona biologija nam jasno pokazuju da sve vrste imaju svoj "rok trajanja" nakon čega nepovratno izumiru i više se nikada ne mogu vratiti na biološku scenu. Prirodne katastrofe, poput sudara Zemlje sa asteroidom nalik onom koji je pre 65 miliona godina zbrisao amonite, dinosaure i još milione drugih živih vrsta, će se IZVESNO desiti u budućnosti. Da li bližoj, da li daljoj sasvim je svejedno - ukoliko mi, koji jedini među današnjim stanovnicima Zemlje imamo sposobnosti za to, ne učinimo nešto da takvu katalizmu sprečimo (isto se, naravno, odnosi mutatis mutandis na druge vrste prirodnih katastrofa, poput supervulkanskih erupcija, epizodnih "snežnih grudvi" ili eksplozija bliskih supernovih/gama-bleskova). Dovoljno je pogledati već malim durbinom na Mesec u vedrim noćima da bismo shvatili kako je moguće s vremena na vreme biti pogođen sudarima sa velikim telima. Opstanak bi trebalo da bude snažan motiv za dalje istraživanje i kolonizaciju svemira, čak i ako se naša čisto saznajna žudnja za upoznavanjem naše okoline umanjila. Skeptici smatraju da je entuzijazam za istraživanja i ekspanziju koji je karakterisao, na primer, početne godine XX veka, doba vizionara poput Herberta Džordža Velsa, Džona Holdejna, Nikole Tesle, Konstantina Ciolkovskog i drugih, zauvek ugašen. Prema tom stanovištu, mi bismo se mogli definisati kao civilizacija usresređena na unutrašnje probleme koji neće ili čak ne mogu biti ikada u potpunosti rešeni. Ostaje nam da se nadamo da je ova pesimistička vizija suviše pojednostavljena.

Neoludizam u Srbiji, pored ove dve prethodne forme (pri čemu je kvazi-ekološka gotovo zanemarljiva, u našoj zemlji su ekologija i ekološke teme generalno valjda još niže na listi vrednosti od obrazovanja i nauke, ako je to uopšte moguće) ima i treću, još daleko odvratniju i maligniju, a to je percepcija savremene tehnologije kao nečeg što dolazi "sa Zapada" (makar u stvarnosti dolazila uglavnom iz Kine, Južne Koreje, Malezije ili Japana!) i što je samim tim zlo. Patološka mržnja prema velikim tekovinama zapadne civilizacije doživela je pod požarevačkim tiraninom i njegovom ženom samo metastazu - inače je ona pažljivo negovana i kroz decenije komunističke diktature i njene socijalne demagogije, ali i u periodu vlasti Karađorđevića (setimo se da je i krvavi i zločinački "Majski prevrat" često opravdavan kao reakcija slavenofilskog i antizapadnog naroda protiv svojih pronemačkih, tj. prozapadnih obrenovićevskih vladara). Naravno, savremena verzija, simbolički oličena u tragikomičnom insistiranju eks-gospođe-ministarke Ljiljane Čolić na opasnosti koja deci preti od "zračenja kompjutera" je itekako živahna i svako malo promoli neku od svojih ružnih glava, čak i tamo gde se tome čovek najmanje može nadati (recimo među čitaocima sajta i bloga B92). Čak i ljudi koji su se na svesnom nivou emancipovali od nacionalističkog ispiranja mozga u zločinačkim "godinama raspleta" često su na polusvesnom nivou apsorbovali dovoljno te vrste propagande da, kad god se povede reč o nečem iole kontroverznijem i ozbiljnijem od svakodnevne stranačke politike, slede iste one robotizovane antizapadne i anticivilizacijske impulse na koje smo navikli iz beskonačnih medijskih propovedi tiraninovih ideoloških automata poput Bećkovića, Crnčevića, Kapora, (Željka Malog) Simića, Smiljanića, pok. Milića od Mačve, puk. Amfilohija, itd. isl. Primer za ovo je i potpuno bezmisaono prihvatanje skandaloznog člana 24 Koštuničinog ustava kojim se, za na to sasvim nepriličnom i besmislenom mestu, zabranjuje kloniranje; moje detaljnije mišljenje o tome nalazi se ovde. Takodje, u ovu kategoriju spada i histerična fama podignuta u ovdašnjim krajevima u povodu genetski modifikovanih organizama kao o još jednoj antisrpskoj "zaveri cije, Vatikana" (protiv ove histerije se, da i to pomenemo, hrabro i odlučno borila bivša ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković, za šta joj svakako valja odati priznanje). Sve na principu "ništa me neće naterati da jedem taj paradajz sa genima", što rekao jedan od anonimnih anketiranih posvećenika kulta antimodernosti.

Za razliku od Leona Kasa, čak i kada izgovaraju potpuno iste reči i rečenice, eks-ministarka Čolić ne zna o čemu govori, niti želi da se obavesti. Versko-stranačka dogma njoj je sasvim dovoljna, jer vrsta zatvorenog uma koja karakteriše naše "vojnike svojih partija" ne poznaje neizvesnost i privremenost, osnovna polazišta svake istinske misli (kao što je Heraklit znao još pre 25+ vekova). Stoga je srpski neoludizam samo bleda parodija analognog svetskog fenomena. Neku ozbiljniju štetu nauci i tehnologiji, koje su globalne, pa čak ni srpskim naučnicima ili inženjerima, on ne može naneti. Međutim, kao i uvek, najveću štetu može naneti upravo srpskom društvu koje ionako dovoljno zaostaje u naučnom i tehnološkom smislu za razvijenim zemljama. Te se stoga protiv njega valja boriti svuda i na svakom mestu.