Ispovest preduzetnice početnice - deo XII

ILI

UčeniciMučenici

U životu svakog preduzetnika dođe trenutak kad kaže: „Easy money! Yes!“ Kod mene EasyMoney ima malo drugačiju konotaciju. Hoću reći, kod mene ništa nije Smooth&Easy...

Jednoga dana javila nam se JednaFirma koja je imala potrebu za mnogo računara i mrežom. Pošto su hteli da osavremene rad, pitali su da li je moguće da NašaFirma održi kraći kurs HowTo njihovim zaposlenima.

„Yes! EasyMoney!“ – veselo sam pomislila.

Taj dan u NašojFirmi je jednoglasno odlučeno da će MojaMalenkost držati časove zaposlenima. Bunila sam se, kukala – ništa nije pomoglo. Sunašce i KolegeProgrameri su bili neumoljivi u svojoj odluci.

- Izem ti demokratiju! Stvarno niste fer! – rekla sam im.
- Život nije fer! – rekli su mi.

 Par dana sam pisala skripte o korišćenju OsnovnihPrograma... Kad sam završila sa pisanjem, javila sam se TojFirmi da se dogovorimo oko nastave, cene, itd.

GlavniDirektor je bio zadovoljan prezentacijom NastavnogPlanaIPrograma. Dodelio je SaluZaKonferencije za UčionicuMučionicu. Potpisali smo Ugovor na obostrano zadovoljstvo. Usput mi je rekao:

- Znate, to su ljudi u ozbiljnim godinama...

„OzbiljniLjudi jednako Ozbiljnost“ – mislila sam i zadovoljno se smeškala. Da me je GlavniDirektor PreveoŽednuPrekoVode, saznala sam sutradan.

Digresija:
U TojFirmi rade LjudiUOzbiljnimGodinama, ali to ne znači da su ozbiljni.

Narednog dana sam otišla čila i vesela na svoje prvo predavanje. Sačekala me ekipa srednjih godina. Bilo ih je 10 u grupi.

- Dobar dan. Ja sam PreduzetnicaPočetnica i potrudiću se najbolje što znam da vas naučim blablablablablablablablablablablablablablablablablablablabla... – počela sam izlaganje.

Svi su gledali u mene i ushićeno slušali, osim dva UčenikaMučenika koji su se tiho raspravljali. Njihova raspravka je ubrzo postala malo glasnije i sledeće što se desilo (i što me je poptpuno zapanjilo) je bilo to da su njih dvojica skočili k’o opareni i dohvatili se za vratove sve uz pominjanje majke, bliže i dalje familije.

U trenutku nisam znala šta se dešava niti šta da radim. Onda sam potrčala i stala između njih. Pokušali su da se dohvate preko mene. Malo su me počupali, jedan me i izgrebao po ruci... Jednog sam tresnula kolenom u NajbolnijeMuškoMesto, a drugom se okrenula i tresnula šamarčinu. Dreknula sam:

- Pobogu, jeste li vi normalni?

Dozvali su se pameti i zbunjeno me gledali (kao i ostalih osmoro).

- Šta je ovo? Obdanište? Nisam vam ja vaspitačica? Kako vas samo nije sramota! – drečala sam i dalje.

Kad su se strasti smirile:

- Dobro. E, sad lepo recite što ste se potukli? – pitala sam besno.
- Prvo moram da kažem nešto. – otpoče PrviUčenikMučenik – Imate desnicu, uf... Još mi škljoca vilica...
- Ja neću ništa da kažem, nije pristojno, al’ ne da boli... – poče DrugiUčenikMučenik.

Kako ostati ozbiljan na ovako nešto? Svi u UčioniciMučionici su urlali od smeha... kad je navala smeha prošla:

- Posvađali smo se oko toga ko više zna. – reče PrviUčenikMučenik.
- Šta znači to „ko više zna“? – bila sam besna i dalje.
- Pa, to... ko više zna oko kompjutera... – reče DrugiUčenikMučenik.
- Aha. Mislim da razumem. E, sad, recite mi, koji od vas dvojice zna gde je DugmeKojimSeRačunarUkljkučuje. – nastavila sam.
- Pa... ima ovde dva dugmeta, pa je jedno od njih... - reče DrugiUčenikMučenik.
- Jeste, jeste... Ja mislim da je ovo donje... - reče PrviUčenikMučenik.
- Znači ne znate ni kako se računar uključuje, a potukli ste se oko toga ko zna više?!? – bila sam zapanjena.

Pognuli su glave i više se nisu čuli. Zamolila sam ostale UčenikeMučenike da zaborave incident i da ne šire priču o tome po NjihovojFirmi.

Digresija:
Naravno, nisu me poslušali. Trač se proširio i van NjihoveFirme.

Narednog dana, predavanje je teklo više-manje uspešno dok nešto nije tresnulo. Poskočila sam kad se začuo tresak. Uzrok treska je bio miš. Da se ispravim: slomljeni miš.
TrećiUčenikMučenik nije bio vičan radu sa mišem, pa ga je u naletu besa otreskao o sto. Jadan miš - nije preživeo.

- Dobro, pobogu, pa je l’ mora tako? – očajno sam zavapila.
- Pa, neće da se mrda kad ga mrdam! – zavapio je TrećiUčenikMučenik.
- Sad više neće da se mrda uopšte... – konstatovala sam.

Nabavili smo novog miša, ali ni ovaj nije bio odgovarajući TrećemUčenikuMučeniku. Sve vreme sam pokušavala da mu objasnim da ne treba da odiže miš od stola, već da istim klizi po njemu (posle tri dana je shvatio o čemu pričam).

Posle nekog vremena došli smo i do interneta:

- A, pa ovo je opasno... – zaključili su MojiUčeniciMučenici.
- Kako opasno? – bila sam zbunjena.
- Ima hakera. Mogu da nam prenesu virus i ukradu podatke... šta će GlavniDirektor da kaže?
- Ne ide to tako... – počela sam.
- Ide, ide. – zagraktali u svi u glas.
 
Udahnula sam duboko, razmišljajući šta li mi je ovo trebalo u Ličnom&PreduzetničkomŽivotu i objasnila neke stvari (da imaju antivirus, da hakerima nisu zanimljivi, a i da jesu blablablablabla.... - da ne smaram blogočitače dosadnim detaljima).

- Je l’ smo sad razjasnili stvari? – pitala sam posle jednosatnog izlaganja.
- Jesmo... valjda.. aha... mhm... – mrmljali su.Na kraju tog dana, kad smo se svi pozdravili i krenuli UTolinuDomaSvoga, ČetvrtiUčenikMučenik mi je rekao:

- Vidim da znate sa ovim stvarima. Sve mi je jasno i neću nikome da kažem...
- Šta nećete nikome da kažete? – zbunjeno sam pitala.
- Pa, da ste Vi iz CrneRuke. E, svaka Vam čast za ono ’99...

Ostala sam bez teksta (prim. aut. što se ne dešava često) i taman kad sam zinula da kažem da je to TeorijaSKrajaRazuma, on je otperjao u nepoznatom pravcu.

Kad sam ispričala Sunašcetu i Kolegama:

- Znači više te neće zvati BrusLi, nego CrnaRuka, crno Ženče... – između dva naleta smeha prozborio je Sunašce.
- Samo da znaš: ne zovu me BrusLi!
- Nisu ludi da te tako oslovljavaju, plaše se da ćeš da ih tresneš... – tresao se KolegaProgramer od smeha.
- Molim?!? Pojasni malo...
- Pa, kad sam bio prošle nedellje da im pogledam mrežu, reče mi NarogušenaSekretarica za tuču i kako si ih sredila k’o mače muškatlu. Sad te tamo zovu BrusLi... – počeo je Sunašce, al’ nije završio zbog salve smeha.
- I ti si to svima ispričao? - pitala sam.

Nije mi odgovorio, al’ obzirom da su se svi smejali sve mi je bilo jasno...

Predavanja su privedena kraju, bez većih incidenata (par puta su Taskbar namestili da stoji vertikalno, par puta su izbrisali programe iz start menija, više puta su pokušali da posete neke pornografske sajtove...).
Na dodeli sertifikata, atmosfera je bila svečana. Zahvalila sam im se na saradnji. Gotovo da mi je bilo žao što se sve završava. Tako ludu ekipu nikada pre nisam srela.

Na konačnom odlasku iz TeFirme:

- Meni je stvarno čast što ste me Vi podučavali... – počeo je PetiUčenikMučenik – U ime svih nas: Hvala Vam. Nije mala stvar da nas neko iz takve organizacije podučava...
- Ama, ljudi, po stoti put: NISAM ČLAN NIKAKVE ORGANIZACIJE! KAKVA CrnaRuka! – dreknula sam.

Sumnjičavo su me gledali, a JednomUčenikuMučeniku je izletelo:

- Jesam vam lepo rekao da je više BrusLi nego CrnaRuka...

Otišla sam... UNoveRadnePobede.