xxx

evo, sad ću

(My) secret  Life

by  ,,Walter Mitty”

Niko nikad ne bi rekao.A ipak, redovno, namestim se ispred televizora (ranije odlazio u bioskop) uhvatim nešto što mi pasuje, gledam, sačekam momenat i....plačem.Neviđeno. Suze teku same.Kad ima nekog pored mene, onda foliram, nešto me svrbi oko, pa kao brišem.

Ja sam to analizirao. Ne plačem ja na bilo šta. Melodrame me uglavnom ostavljaju suvim (sem ako je stvarno dobra). Najobilnije plačem kad su Olimpijske igre. Mislim da sam svaku medalju pošteno otplakao. Osobito one iz plivanja.  Atletika ....tu dehidriram, totalno. Srećom da su Igre svake četvrte godine pa mogu da se pripremim, organizujem okolnosti, mislim uzmem odmor i odvojim se od svojih. Ne mogu nekako pred njima. A opet i sama pomisao na igre i sve te medalje i suze koje će krenuti same od sebe...ne mogu tome da odolim.

Volim da plačem. Tada uživam, u iskrenosti. Prosto sam ponosan na sebe. Plačem, dakle jesam! Fenomenalno.To me ispunjava entuzijazmom. Ja danas tačno već znam šta treba da gledam da bi me ispunila božanstvena iskrenost koja će natopiti moje oči suzama. Tehnologija je tu strašna stvar.Ranije sam patio u neizvesnosti, da li ću da natrčim na nešto što će pokrenuti rad tih žlezda i tako uhvatim to malo sreće od plakanja. Sada to u potpunosti kontrolišem.

 Imam svoje DVD kolekcije. Tu su filmovi, koncerti, snimci raznih događaja koji su iz nekog razloga po mene povoljni, mislim krenu mi suze kad to gledam. Ima tu svašta. Nema nekog pravila. Bitno je samo da li to pokreće moje receptore na suze ili ne. Zanimljivo da dramatičnost događaja nije presudna za efekat, mislim kod mene. Eto na primer, više volim da gledam ( i obavezno plačem, ne?) koncert P.J. Harvey , (-rid of me- Sydney 2001., live), nego recimo dramatične snimke ubijanja onih momaka, gotovo dece , od strane  Škorpiona. Sramota, ali šta tu da radim?Više plačem na P.J.Harvey. It’s meaningless, believe me. But it works. Ne mogu si se kriviti. Bilo bi neiskreno. A upravo je to poenta, ta iskrenost. To pokreće suze i to blaženstvo.

Istina, tu sad nastaju mnogi problemi. Razmišljao sam ja. Ja ne bih, ne daj Bože, učinio nikome nažao, e da bih mogao da plačem. Ali ko zna, teorijski, znam, svašta je moguće. Mnogo je komplikovano. Ta iskrenost koju tada u sebi osećam to je zapravo duboki osećaj humanosti.I zato ja i plačem bez nekog osećanja krivice,naprotiv.Radujem se tome. To što ne plačem pred snimcima Aušvica ili Srebrenice, jeste, ali šta da radim? Nije da ne osećam ništa, osećam, ali bez suza. Ja bih hteo, ali ne ide, gotovo.Nema. A kad izvadim nešto iz moje kolekcije, bilo šta, nema mrtvih, ništa, ja plačem samo tako. Evo, na primer, uvek, ali baš uvek plačem kad gledam ono otvaranje Olimpijskih igara u Los Angelesu, mislim na onaj momenat kada Muhamed Ali drži baklju, sve sa Parkinsonom. Mene to dira, i ja plačem i uživam.

Mislim, da li neko pati zbog toga? Niko! 

Gledao sam ja (pažljivo sam zagledao) lica tih što su tamo ubijali, te Mladiće i ostale. Tačno sam znao šta tražim, poznajem ja to. Isti je to mehanizam. Ne bi oni mogli da nije to. E sad, oni nisu plakali, ali nema veze, ima tu varijeteta, bitno je da znam da je ista potreba u pitanju. I oni su u nekom trenutku spoznali Iskrenost, i onda, pa nisu imali kud. Morali su da prate. Kod njih se to tako manifestovalo. Ja sam eto, imao sreće. Mogu da uživam bez griže savesti. Mislim.

E da, ne plačem ja samo na filmove, sportove i muziku, plačem i na slike.Ne sve.