Goran(che) Nikolić
NIKAD NAM NIJE BILO BOLJE!Odgovorno tvrdim da u apsolutnom smislu Srbima, odnosno građanima ove zemlje nikada nije bilo bolje. Za čoveka je najvažnija stvar u životu ostvarenje sreće, ali pošto je to teško merljivo onda moramo naći neke druge kriterijume da sumarno ocenimo stanje u komeo se nalazi srpsko društvo. Da bi simplifikovao analizu poći od premise da su dve najbitnije stvari građanske (i ostale, kao npr. umetničke) slobode i ekonomsko blagostanje (ponderi pola–pola).
Ja sam ekonomista, ne sociolog, ali mislim da ne bi trebalo da ima spora da srpsko društvo nikada nije bilo slobodno kao posle 5. oktobra 2000. g. Podsećam da Srbija do 2000. g. praktično nije imala demokratski sistem vlasti, možda izuzimajući tzv. zlatno doba srpske demokratije (1903-14.), čiji je demokratski domet upitan.
Danas niko nije ’’okovan’’ zato što iznosi svoje mišljenje, koje je disonantno ili suprotno većini i (mnogobrojni) mediji nikada nisu bili slobodniji. Prema recentnoj (11. jul 2007) studiji Svetske banke naša zemlja je među najbolje kotiranim državama po zabeleženom ‘’značajnom’’ napretku u poboljšanju građanskih sloboda’’ kao i u kontroli korupcije, tokom protekle decenije. Prema izveštaju Freedom Haus 2006 Srbija spada u društva sa ’’zapaženim demokratskim dostignućima’’. U izveštaju se pokazuje da je Srbija od 2000 značajno popravila zbirni pokazatelj demokratizacije, zbirni pokazatelj zakonske regulative kao i zbirni pokazatelj ekonomske liberalizacije. Ipak, istina je da u poređenju sa većinom evropskih tranzicionih zemalja Srbija još uvek još uvek znatno zaostaje po vrednosti ovih indikatora.
Dakle, tvrdim da nikad nismo bili slobodniji. Ali da bi današnji predsednik ili premijer Srbije mogao da kaže narodu iste reči kao ’’prvi ministar’’ Britanije Mek-Milan u izbornoj kampanjji sedamdesetih: ’’Nikada vam nije bilo bolje’’ onda bi i ekonomsko blagostanje moralo biti na dovoljno visokom nivou u poređenju sa ’’najboljim ostvarenim rezultatom’’ do sada (1990. godina se, obično, smatra kao takva).
Postavlja se, dakle, pitanje kako danas živimo, strogo ekonomski posmatrano, u odnosu na tzv. zlatna vremena od pre sedamanest godina i u odnosu na razvijene zemlje? Bez obzira što BDP (Bruto domaći proizvod ili GDP) po stanovniku nije idealan pokazatelj kvaliteta života, on može delimično poslužiti za komparaciju između današnjeg i ''predratnog perioda'' (1990), dok bi za upoređivanje sa razvijenim zemljama adekvatniji pokazatelj bio GDP po kupovnoj moći.
Iako oficijelna statistika ukazuje da bi BDP u 2007. godini mogao biti manji od 70% onog ostvarenog u 1990, treba naglasiti da su ti podaci iz više razloga problematični kao i da životni standard svakako nije opao u toj meri. Prvo, uvek je prisutan problem adekvatnog obračuna deflatora koji po pravilu precenjuje vrednost inflacije i na taj način umanjuje vrednost ostvarenog rast GDP-a. Npr, napravili ste TV u Nišu te godine on bi vredeo 500 tadašnjih maraka, danas takav isti ne bi mogli nikome da prodate, o računarima i ostaloj tehnici i da ne pričamo. Pored toga, ne treba smetnuti sa uma ni to da je statistička služba socijalističkih zemalja pa i SFRJ, odnosno Srbije bila sklona preuveličavanju ostvarenog (realizovanog) nivoa materijalne proizvodnje. Takođe, mada to ne ide na ''dušu'' statistici, ''siva ekonomija'' odnosno neregistrovana ekonomska aktivnost, po procenama, čini oko četvrtine BDP-a što je znatno više u odnosu na period pre sedamnaest godina. Treba naglasiti da je značajan porast životnog standarda, odnosno realne potrošnje od 2000. g. najvećim delom bio uslovljen boljom redistribucijom BDP-a, inostranim zaduživanjem i donacijama kao i povećanim prilivom doznaka, a u manjoj meri zahvaljujući rastu BDP-a.
Procene ukazuju da će BDP ove godine preći 5 000 dolara po stanovniku, ali će on i pored toga biti čak skoro sedam puta manja od proseka za ''evropsku dvadeset-sedmoricu''. Ako BDP izrazimo po kupovnoj moći on će ove godine vredeti skoro duplo više (oko 9 500 dolara[1]), budući da su prosečne cene, i pored značajnog rasta poslednjih godina, tek na polovini cena u zemljama ''zapada'' (ovo se posebno odnosi na cene usluga). Pošto je BDP po kupovnoj moći dosta pouzdan indikator standarda ''ispada'' da nam je kvalitet života sličan rumunskom ili bugarskom, prilično lošiji od hrvatskog i čak pet puta slabiji od američkog.
Nekome se može učiniti da su nam i prosečne plate sada (330 evra) realno veće od onih od pre sedamnaest godina (prosek oko 500 tadašnjih nemačkih maraka ili 250 evra, ne računajući kraj 1990 kada su, na kratko, prešle 750 maraka). Međutim, iz razloga znatnog inflacionog obezvređivanja nemačke, odnosno evropske valute, to poređenje nije prikladno. Naime, za 500 maraka se tada moglo kupiti znatno više nego za 250 evra danas. Obeshrabrujuće je i da su prosečne srpske plate, i pored petostrukog rasta u evrima posle 2000, danas čak oko sedam puta manje od onih u EU.
Treba reći da u poređenju sa zemljama ''trećeg sveta'' sličnog nivoa GDP-a, Srbija ipak ima znatno bolji životni standard i to, pre svega, zbog znatno višeg kvaliteta usluga javnih službi kao što su obrazovne i zdravstvene (koje su zajedno sa GDP-om inkorporirane u tzv. ''Human Development Index'') i što je još jedan dokaz u prilog tezi da ipak živimo bolje nego što to statistika kaže.
Dakle, ja ne tvrdim da smo postigli nivo proizvodnje iz 1990. (Grad Beograd će to ove godine već učiniti), ali činjenica je da se preteruje sa tezama da ćemo juriti 1990. još čitavu deceniju. Jednostavno cilizacijski progres vam ne da da stoeji čak i kda sve činite da tako bude.
Ako se vratimo na početak teskta i prihvatimo ponderisanje pola-pola onda, imajući u vidu, nizak nivo slobode 1990. i istina viši nivo ostvarenog BDP ipak pobeđuje 2007. godine. Moja su očekivanja da će već za nekoliko godina i realnije izmeren BDP prevazići onaj iz ’’zlatne’’ devedesete. I dosta više s tim pričama o starim dobrim vremenima. Ova su najbolja; i kako godine budu prolazile biće sve gora.