Crkva, arhitektura...

Pocelo je bas kad treba: u vreme takozvanog nacionalnog osvescenja, kad su Srbi dolazili pameti, setali celom ondasnjom Jugoslavijom mosti jednog kneza, koji bas zbog tog i takvog setanja, vise nikad nece biti isti u legendama i pricama jednog naroda. Celomudreni teoreticari i jos celomudreniji istoricari su krenuli da redefinisu istorijsku ulogu Srba, zaboravljajuci da se to ne radi onako kako su oni radili, proglasavajuci porazene za pobednike…. Ispostavilo se da su na neku cudan, sizofren nacin – u pravu: usledila je serija poraza na koji smo bili pripremljeni. Scenografijom, kostimografijom, arhitekturom….
Uz fanfare i prigodne primedbe o komunistickom rezimu pocela je (ne znam pravi izraz) izgradnja crkve Svetog Save na Vracaru. U duhu novokomponovanog patetizma crkva je preimenovana u hram (kao da svaka crkva nije hram ili bese obrnuto, ne znam). I – poceo je, pracen takodje prigodnim aferama, da nice jedan arhitektonsko – politicko – moralni monstrum. 
Arhitektonski, gradjevinarski (znam da TO nije isto) poceli smo da se hvalimo velicinom i monumentalnoscu zdanja kakva su neki drugi, negde drugde, podigli pre cirka hiljadu godina, koja stotina godina vise ili manje, nebitno. I to u vreme kada su ostali uveliko pravili tunele ispod Lamansa, vestacka ostrva, mostove duge nekoliko desetina kilometara…. Ne bi to bilo nista strasno da u nasem okruzenju jos uvek nisu ziveli ljudi koji su nas uveli u svet svetskih arhitektonskih i gradjevinarskih velesila. Ali – sta je tu je. Ideja da se napravi nesto NOVO, arhitektonski znacajno, a da ostane ipak crkva i to pravoslavna nije, koliko se secam, ni pomenuta. Ali se zato dobro secam zagrizenosti takozvanih crkvenih otaca koji ni kao ideju nisu hteli da razmotre mogucnost da se unutrasnjost crkve oslika ikako drugacije nego tradicionalno, podrazumevajuci pod tim slikarstvo kakvo jednostavno vise ne postoji i koje bi delovalo kao anahronizam svuda osim – ovde. Prilika da se, na stranu nepopularnost poredjenja dveju glavnih hriscanskih crkava, uradi nesto novo, napravi iskorak ka modernizaciji nije, ukus i dobar ukus na stranu, ni sagledana, a kamoli iskoriscena. Bojim se da iza svega stoji bukvalno shvace izraz da sve bude kao nekad…. Oni koji na njemu insistiraju bi, a to su desavanja u crkvi i pokazala, bi da i stado bude kao nekad: da se sastoji od zdravog seljackog elementa, nespremnog da pita ili se zapita. Pastoralnog, takoreci. Bilo kako bilo, arhitektonski u svakom slucaju, Beograd je dobio jednu u pravom smislu novokomponovanu crkvu, prema kojoj postojece, Saborna i crkva Svetog Marka deluju bas kako treba, kao arhitektonske celine uklopljene vremenom, arhitekturom i tradicijom bas tamo gde treba. I kako treba.
Jos je gori, u svakom pogledu, primer novoizgradjene crkve na Novom Beogradu. Niko ne spori da populaciji od nekoliko stotina hiljada stanovnika treba i takav objekat. Kome se moglo, pa ako hocete i moralo naci mesto. Ali, ako igde, na Novom Beogradu, narocito novom Novom Beogradu, je bila prilika i mesto da se malo arhitektonski eksperimentise, uklopi u postojecu arhitekturu, pa kome se svidja, odrzi i lekcija komunistickim graditeljima takozvane velike spavaonice. Ali – arhitektonska.
Moralno, crkva je pocela da se gradi u vreme najvece ekonomske krize koja je ikad zahvatila ovaj narod. Ideja da se izgradnja crkve ostavi za neka bolja vremena, cekalo se toliko, decenija vise ili manje ne bi igrala nikakvu ulogu: zar crkve, kao institucije ne racunaju sa decenijama kao jedinicama mere, vecnost i da ne pominjemo, nije naprosto dolazila u obzir. Bas kao sto nikom nije pala na pamet ideja da bi mozda bilo uputnije, bogougodnije, umesto na crkvu, pare potrositi recimo na uzornu bolnicu u kojoj bi utocista i leka nasli najpotrebitiji u ta teska vremena. Bolnicu koja bi bila bez korupcije, neljubaznog osoblja, hriscanska jednom recju, I – uzor i opomena.
A politicki? Pa zar sve ovo gore nije – politika? I to losa, bojim se.