Kad zaboravim juli...

Ne mogu da se setim ni da sam nekad osećao ovo što osećam ovih dana.To je neko nekonstantno,varirajuće stanje,čas zagušeno tugom i slepilom,čas puno optimizma.Možda je ovako i bolje.Možda je ovo neka vrsta konaka,u koji svraćaju hodočasnici tokom beskrajno dugih putovanja,da se okrepe i odmore,i srede misli za dalji put.

A taj dalji put mora biti savladan.Mora.Ne zato što je tako rečeno ili naređeno,već zbog tog paničnog straha od spoznaje nas samih koju bi imali kada bi digli ruke od borbe i ostali na pola puta.Da čekamo i razmišljamo o onome šta smo mogli,a nismo.To je dobar strah.Jedan od boljih.On izvlači najbolje iz nas.

Neko nekad reče da je najuzvišenija ljubav prema bližnjima istovremeno i najveći egoizam.

Tako se možda i naši najveći uspesi mogu pripisati strahu od neuspeha,kao što su i naša najveća dobra dela možda uzrokovana strahom od pomisli da ćemo morati da živimo sa saznanjem da smo nešto dobro mogli da učinimo,a iz nekog razloga nismo.