Pravi primer iz prakse

Juce sam bila u policiji. Da prijavim nesto sto se svima desava, povremeno. Nasa zemlja je poznata po tome da se na utakmicu ide sa pajserima i namerom da se neko dobro isprebija iz razloga sto voli drugu boju na majici, pa me guzva po hodnicima ne cudi.
Hodnik odmah tu, druga vrata. Kancelarija za sve i izgleda svasta. Nusicevski princip. Ispred mene covek srednjih godina. Skinuli mu tablice. Neko i negde... Verovatno tom nekom su zaista i potrebne tablice. Na klupi pored sede tri devojke-zene. Ne mogu da odredim, jedna od njih posebno mrsava, gleda na dole. Jede sendvic. Halapljivo. Ja, onako nesto zamisljena, pravim plan do kraja dana, razmiljam o kretenima koji u prolazu zele da nesto da slome, uniste. Verujem da je jedan od glavnih problema muskost ili jednostavno potencija, da ne budem vulgarnija.

Devojka-zena pored mene u jednom trenutku podize glavu. Cela leva strana lica je unakazena, devojka je prebijena, sa zatvorenim okom i modricama. Policijac je izasao iz kancelarije broj taj i taj. Seo pored nje i ona je pocela sa isprekidanom pricom: muskarac, zivimo zajedno, svadja dva sata, onda me je udario, ja sam se branila, kaze `bices moja`, pretio je da napadne baku i deku, onda je izvadio noz...Policijac je sve uredno zabelezio u svoj notescic koji se obicno deli na simpozijumima `Nasilje i porodici i kako ga spreciti`. Sve je stavljeno na papir. Policajac se zahvali, devojka-zene ustade i ona se zahvali njemu. Policijac rece: javite ako ima nekih problema... Devojka -zena kaze da, javicu i uputi se ka vratima pognute glave.