Dvadestpet godina tradicije Nišville jazz festivala nije ništa naspram mojih 35 godina pasioniranog uličnog basketa. Zlatno doba Yu košarke hipnotisalo nas je davnih dana da basket igramo bez obzira na kišu, sneg, garderobu za izlazak, zakazane sudare, cipele i slično. Igrao sam na svim improvizovanim terenima, raznim gradovima, na letovanjima, čak i zimovanjima. Jedino je inostranstvo bilo problem. Osamdesetih godina sam i u Parizu i u Londonu utrošio tridesetak dana tražeći ili teren ili saigrače. Kada sam među soliterima konačno pronašao normalan koš i saigrče, teren je bio šljunkovit - da lupanje lopte ne ometa stanare ?!
Srpska liga se dugo igrala isključivo na otvorenom, a publika je, često ne razumevajući pravila, mahala držaljama za motike i grabulje iz kućne radinosti prema sudijama i igračima. Basket je bio bezbedniji od igre na dva koša i gostujućih terena. često smo se sporili oko koraka, duplih i nošenih lopti, a neretko i potukli - ali bi se posle par dana sreli, rukovali i ostajali prijatelji zauvek.
Kultno mesto Nišvilskog basketa bilo je dvorište Filozofskog fakulteta gde se čekao red pod obe, zakucavanjima često polomljene pleksiglas table.
Strongmen nije imao prilike da lomi te table, ali su one u salama kasnije bile konstantno ugrožene. Otac ga je dovodio da na terenu Filozofskog gleda Turnir „Mića i Žana" na kojem su sve zvezde ex Jugoslavije u juniorskoj konkurenciji, od Dražena Petrovića do Paspalja, nagoveštavale svoj ulazak u legendu.
Strongmen je vredno trenirao, a mi smo zaneti borbom da ne ispadnemo i čekamo ostale trojke, nesvesno prihvatali sve mlađe i mlađe generacije kao svoje vršnjake.
Očigledno se „dogodilo" mnogo generacija, jer kada sam jednom zalutao na trening niškog „Stdenta" - mlađani Strongmen je leteo kroz vazduh i stravično zakucavao.
Mi smo nastavili da igramo basket, a Strongmen, sada sa oreolom iskusnog igrača, povremeno bi nam se pridružio na raznorazni
Teren Filozofskog s je sve više propadao pa su i pleksiglas table zamenjene drvenim, a Strongmen je završavao košarkašku karijeru i počinjao novu - snagatorsku. Nevericu da se sa svoja dva metra ugurava u disciplinu rezervisanu sa ljude sa niskim težištem uskoro su smenile njegove pobede i status jednog od najjačih ljudi cele zemlje. Sa pobedama je došla i i drastična promena težine.
Ipak je došao na zakazani basket u školu „Ratko Vukičević". Usred igre je probao da zakuca i nije uspeo da se zaustavi porušivši moje, nimalo slabašne saigrače Slavujca i Geru - kao kegle.
Više nismo odigrali nijedan basket na terenu Filozofskog fakulteta jer je neko posekao koševe, uklonio tribine... Kultno mesto čitave niške istorije postalo je - parking ! U međuvremenu je Filozofski fakultet sklopio ugovor sa lokalnim investitorom da na tom mestu podigne visoku zgradu - deo za fakultet, deo za stambeni i poslovni prostor.
Srećom, radovi još uvek nisu započeli, pa postoji nada da će se grupa nekadašnjih posetilaca, rekreativaca i aktivnih igrača organizovati i tražiti obnovu onoga što čini duh tracije svakog grada.
A ta tradicija je daleko veća i od 25 godina Nišvila.
Basket smo nastavili da igramo u dvorištu Osnovne škole „Sveti Sava", nesmanjenim entuzijazmom i prilagođavajući se amerikanizaciji košarkaških pravila. Sve se manje svađamo, a poneko od vršnjaka ponese na teren aparat za merenje krvnog pritiska. Povremeno učestvujemo na turnirima - sada već veterana. Poslednjih godina ekipa Nišville radija redovno je u finalu na centralnom niškom trgu.
Uz pozdrav sunčanom Majamiju i Strongmenu koji je svojim odlaskom osiromašio duh grada - i poziv na XXVI Nišville od 13. do 16. avgusta 2009. godine.
I možda na neki basket na, nadajmo se, obnovljenom terenu Filzofskog fakulteta.
