Napravi pauzu.....ma da.....

Ovo mi je treći dan na radnom mestu na kom ću provesti narednih 9 meseci. Civilna vojska je u pitanju kao što pretpostavljate što znači i da je državna firma u pitanju. Naravno sve funkcioniše po sistemu da svako skida svaku odgovornost sa sebe, sve je od nekog drugog posao i u suštini ljudi međusobno komuniciraju tako što se svađaju. Ali dobro sve sam to i očekivao, jedino sam 'direktan udarac realnosti' malo teško podneo. Provodim prva dva dana tamo tako što ubeđujem sebe da nisam kao oni i da ću za devet meseci 'ići kući'.
Tek trećeg dana mi saopštavaju da postoji pola sata pauze u radnom vremenu kad može da se izađe iz kruga firme i ja presrećan rešavam da tih pola sata iskoristim na što bolji način uživajući u svemu van kruga firme. Kupujem kiflu i u blizini, između obližnjih zgrada, vidim jednu malu, zavučenu, zelenu površinu sa nekoliko klupa i par golubova koji traže po koje zrno. Idelano mesto na kome bih mogao dobiti malo ljubavi. Na sredini parka je mali betonski krug obojen u belo sa velikom crvenom petokrakom preko. Oduševljen sam golubovima, jer su oni od mog detinjstva prisutni, pošto mi je deda bio golubar i već počinjem da mrvim jedan deo kifle dok biram na koju ću klupu sesti. Kako prilazim parkiću na jednoj od klupa vidim čoveka u staroj otrcanoj odeći, neobrijanog kako spava u invalidskim kolicima pored klupe. Kolica su poprilično stara, na jednoj ručki stoje komadi starog hleba u kesi dok je na drugoj kesa sa nekim starim stvarima. Sedam par klupa dalje od njega i razmišljam da možda ipak ne potrošim kiflu na golubove. Kad krenem samo ću ostaviti kiflu u njegovom krilu jer ne želim da ga budim, niti želim da moj gest shvati kao milostinju. Vidim po njemu da je zaspao od pijanstva ali ga ne krivim. Uvek pomislim kako nije lako i svako drugačije to podnosi. Sedim i pokušavam da smilslim životnu priču koja opravdava ovu scenu. U međuvremenu dolazi jedan penzioner, pristojno obučen sa naočarima i beretkom, patike i jaknu je sigurno nasledio od unuka i sa flašom piva u ruci i seda na par klupa sa druge strane. Je*i ga....i ja koji sam mlad i pred kim je ceo život popijem pivo u parku sa nekim, a šta tek on da radi i čime da se zanima!? To je skroz ok. Za njim ide još jedan penzioner sličnog opisa samo se ovaj rešio da danas ne stavi naočare i ipak uzme šešir.
„Ne idi zamnom, nećeš dobiti pivo!" i odjednom mirno sumrno jutro prekida penzioner sa naočarima koji je već seo i otvrio pivo!
„Molim?"
„Dobro si me čuo, nemam para, nećeš dobiti ništa, zaobiđi me!"
„Lažeš, znam da si juče dobio penziju, vrati mi moje pare!"
„Koje tvoje pare? Ništa ja tebi ne dugujem!"
„A ona tri vinjaka od juče i još sam ti dao 100 dinara za pivo!"
I tu kreće prepirka, dobro nafilovana psovkama i uvredama sa jedne strane na drugu koje ću preskočiti! Penzioner bez piva ubeđuje ovog drugog da mu duguje pare od jučerašnjeg cuganja, a mešalo se pivo i vinjak, koliko čujem! Dok drugi odgovorno tvrdi da niti mu šta duguje, niti ima para a i da ima ne bi mu dao jer je ovaj......da ne lajem! Ova idiotska svađa dve matore prdare, da više nemam opravdanja za njih jer shvatam da su totlni kreteni, mi je skroz obuzela pažnju, okrećem sa ka ipak opravdanom socijalno slučaju koji nije kriv za to gde jeste za razliku od ona dva ludaka! I šta vidim! Simpatični Brka u godinama izlazi iz obližnje budice sa pivom u ruci i budi invalida u kolicima koji oberučke prihvata pivo kao da do malo pre nije spavao letvisan! Eh, a meni bilo žao da ga budim da mu dam kiflu. Nazdravljaju, cirlikaju se polu pijani i nastavljaju verovatno gde su sinoć stali, s'tim da je ovaj i prespavao na ulici! Još uvek imam opravdanje za njega. Je*i ga.....šta čovek da radi, nepokretan, verovatno nema ni gde da ode, pa prihvata svako kupljeno pivo i rešava životne probleme tako što ih zaboravlja. Zaboravljam i ja na njih na neko vreme jer se onoj dvojci penzionera, koji sad već toliko urlaju da se cela ulica trese, pridružio i treći, da ispravi krivu Drinu. Koji mi se čini još ludji od ove dvojce, jer pokušava da 'presudi' pljuvanje ove dvojce jedno po drugome. U međuvremenu se saznaje da ovaj ipak ima para, ali mu je ponestalo argumenata zašto mu ne bi dao i ne preostaje mu ništa drugo osim da mu kaže „ne dam ti!!!" što u ovome pobuđuje još veći talas pljuvanja. Uzimam pauzu od svega zagledan u crvenu zvezdu na sredini i razmišljam da li su lokalni klinci zvezdaši ili se ova zvezda otrgla godinama i promenama lokalnih vlasti u mesnoj zajednici. Trgnem se iz razmišljanja jer je upravo invalid u kolicima prošao ispred mene i zaputio se preko zemlje, jedva se odgurujući rukama. Razmišljam da ustanem i pomognem čoveku da pređe preko zemlje koja je mokra i poprilično otežava kolicima da idu preko. Samo što nisam ustao a invalid staje pored jednog drveta i ustaje na obe noge, prilazi drvetu i kreće da piša. Pa ovaj je najgori od svih!
Ustajem vidno iznerviran, upućujući svima pogled 'mrzim vas!', bacam onu kiflu golubovima i na trenutak zastajem gledajući kako jedan preko drugog skaču i otimaju se halapljivo oko kifle. „Ma niste ni vi ništa bolji!" vičem na njih prekidajući diskusiju onih penzionera koji se već čupaju za revere i koji me gledaju u fazonu „koji je ovo debil!". Vraćam se u kancelariju gde mrzim sve, odbijam sve da radim jer nije moj posao i svađam se sa svima.