Skora diskusija na temu email kulture sa jednim prijateljem iz Novog Sada podsetila me je na jednu temu koja je odavno postala deo mog lifestyle-a i o kojoj aktivno razmišljam u poslednje vreme.
Naime, tokom 7 godina u inostranstvu i 11 godina korišćenja Interneta moj email adresar je porastao na otprilike 200 imena. Recimo da je medju tih 200 imena barem 100 njih koji mi pišu manje-više redovno (od više puta dnevno do jednom u 3-4 meseca). Moj mobilni adresar ima skromnih 100 imena od kojih se sa samo nekoliko njih čujem ili SMS-ujem svakog dana. U tom adresaru čuvam čak i brojeve ljudi koje nisam čula po 4-5 godina, a ukoliko se desi da nekog obrišem, on je verovatno bio ili postao totalno nebitan.
Kako mi ceo dan prolazi na poslu (dugo radno vreme, duga pauza za ručak) i kući nikada ne stižem pre 19h jedna kratka i prosta računica u mom slučaju izgleda ovako:
- broj najboljih prijatelja u Švajcarskoj sa kojima se čujem ili eventualno vidim svake nedelje: 2
- broj najboljih prijatelja u Srbiji ili inostranstvu sa kojima mailujem svake nedelje: 2
- broj članova najbliže porodice (ne računajući muža koga viđam svakog dana :)) sa kojima se čujem svake nedelje: 2
To su naravno ljudi koji mi najviše znače, koje najviše volim, bez kojih ne bih mogla itd itd.
Vidim, računica je prilično prosta ali ja i pored toga svakoga dana provedem barem 2-3 sata čitajući i pišući mailove svim ostalim dragim ljudima, prijateljima i poznanicima. Nekog sam upoznala na žurci ili sedeljci, pa sam preko nje(ga) upoznala još 10-oro drugih veselih emigranata ili starosedelaca od kojih me sada taj neko zove na Apero; nekome treba savet kako doći u Švajcarsku, kako naći posao ili u kojoj ambasadi se najlakše dobija šengenska viza a neko mi pošalje samo jedan vic ili nakon 2-3 godine obavesti da već ima veliko dete i da se oženio onom slatkom devojkom sa kojom smo bili na koncertu Santane. Sve to spada u networking, ja ipak više volim da ga zovem keeping in contact ali primećujem da mi oduzima sve više i više vremena.
Zbog svega toga volim da se sećam onih dana pre Interneta, Skype-a i mobilnih telefona kada su svi oni koje sam volela i trebala bili na jednom mestu ili na maksimalnoj udaljenosti od 100km i kada je jedan običan poziv telefonom (ili čak i pojavljivanje na vratima) bio dovoljan za kaficu i čašicu priče.
I za kraj: dobro pročitajte ovu osnovnu listu email kulture i iako se neka pravila odnose prvenstveno na poslovnu komunikaciju pokušajte da ih primenite i u ličnoj.
