Pselizam meseca majmuna...

Juče sam održao predavanje u Japanu o nemogućnosti post-modernističkog konstituisanja koncepta avangarde i dekadencije svo vreme očijukajući sa italijankom Laurom, kulturologom iz Đenove. Kada bi redukovali poruku toga blentavog eufemizma "očijukao sam" došli bi do srži: satiroao bih te od kurca. I sve je to OK. Međutim, svo vreme su mi se po glavi motale oči sada mrtve Sonje Savić. Nekad davno, sada imam 44, i ja sam bio deo te ekipe, tok sistema komunističke kulturne alternative, koja je polagala neko pravo na ono što nikome ne pripada i gradila svoj umetničko-egzistencijali habitus na otporu i svetskoj pravdi- čist maoizam. Ni sada mi nije jasno kakao sam izbegao sudbinu očiju pokojne Sonje Savić (Bog da joj dušu prosti), gde se začeo i opredmetio "kopernikanski obrt" u kome sam shvatio da načelo borbe protiv mediokritetstva jeste samo još jedan od varki mediokriteta, gde sam svemu svome pljunuo u lice i oslobodio se. Selektovao sam konvencionalni uspeh, gadljivišću prema svemu sistemskom.

Danas sam se probudio sav u znoju. Pored očiju Sonjinih, tu su i osmeh Margite Stefanović i Bojana Pečara. Ni sam ne znam kako se to desilo da sam se izvukao, udišem miris okeana, dok Laura hrče u mome krevetu (udata je i ima dvoje dece), vidi joj se leva dojka blago osenčena mojom glavom. Peva mi se...