Otadzbina, smrt ili nesto trece....

Stizem prvi ispred Kapitola. Pada slaba kisa. Uskoro dolazi i Elena. Osisala je kosu i ofarbala se u plavo. Pita me za prijatelja sa kojim sam ovde bio pre nekoliko godina i koga je tada volela. Kazem joj da se on u medjuvremenu ozenio i da je sretan. Sapuce da se brinula da li je ostao ziv posle americkog bombardovanja Srbije. Onda cutimo neko vreme i cekamo Danais. Ona kasni skoro pola sata.

Konacno stize. Crna suknja, crni sako, sandale. Izgleda odlicno. Pravda se da je gledala drugi set odbojkaske utakmice Kube i Jugoslavije i predlaze da prvo idemo do Ernesta da pogledamo prenos utakmice do kraja. Kod njega je upaljen televizor i u toku je prenos treceg seta. Jugoslavija ubedljivo gubi. Njegova zena Natasa nas nudi da sednemo. Daljinski upravljac, video-rekorder, sedista na barskim stolicama, fotelje, sofa... sve je to u plasticnim omotacima, da se sacuva. Stan je u Centralnoj Havani, odmah do Kineske kapije. Jedna od turistickih atrakcija Havane. Restorani, diskoteke, barovi... Svuda mulatkinje, na svakom uglu ulice po tri, cetiri... Radoznalo gledaju oko sebe, pricaju i smeju se.

Sparno je, vazduh je vreo i vlazan. Natasa ukljucuje ventilator na plafonu i to donekle pomaze. U drugom stanju je, ceka zensko dete i to kaze kao da u necemu nije uspela. Utakmica se priblizava kraju i jasno je da Kuba sa lakocom pobedjuje. Kazem Danais da je to zapravo drugi tim jugoslovenske reprezentacije i da su u njemu uglavnom klinci koji tako sticu takmicarsko iskustvo, jer rezultat ovog susreta nije vazan za dalji plasman u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo. Ona to spremno prevodi i vidim da o necemu zucno raspravlja sa Natasom. Kaze mi da Natasa ne veruje da je to drugi tim. Diskutujemo o tome da li je opravdano ne izvoditi najbolje selekcije drzavnih timova na medjunarodna sportska takmicenja. Da li je to patriotski, pitamo se i Natasa i ja. Ona na spanskom, ja na engleskom jeziku.

Danais predlaze da veceramo u restoranu “Jazbina” (Il Bravado) koji se nalazi u kuci u kojoj je sniman jedan popularan kubanski film (Jagode i cokolada).

Kuca je cudesna, sa ogromnim ulaznim holom i izvijenim stepenistem i hodnicima sa mnostvom prozora kroz koje se vide prostorije za koje u prvi mah nisam siguran da li su prodavnice stilskog namestaja ili ukrasnih predmeta od porcelana i keramike. Zaprepascuje me i odusevljava cinjenica da su iza ovih prozora zaista stanovi u kojima zive ljudi i gledaju televiziju dok se turisti setaju po zgradi i odusevljeno komentarisu ambijent. Na ogromnim terasama pored kojih prolazimo se susi ves.

U restoranu dobijamo odlican sto pored otvorenih vrata balkona. Studiramo jelovnik i narucujemo ribu, jagnjetinu, piletinu, przene banane, pirinac i povrce. Danais ne krije zadovoljstvo sto je na ovom mestu koje smatra prestiznim, a ujedno je ovaj nas izlazak, zapravo izraz moje zahvalnosti Danais i Eleni sto su mi pomogle da uradim film “Otadzbina ili smrt”. Upoznale su me sa Antoniom Kordom, autorom cuvene fotografije Ce Gevare i portreta drugih heroja Revolucije. Snimio sam tada razgovor sa njim, a ispostavilo se da je to bio poslednji od ionako retkih intervjua koje je on dao. Kada je koju godinu kasnije fotograf umro od raka pluca iz kubanskog Ministarstva Kulture obavestili su me da je Fidel licno trazio da se sira verzija ovog razgovora sa Kordom emituje vise puta na kubanskoj televiziji. Naravno, ustupio sam im besplatno sav taj materijal, a Danais i Elena su bile posebno ponosne, jer sam se prilikom mog gostovanja na Havanskom televizijskom programu njima dvema javno zahvalio na pruzenoj pomoci.

Predlazem da narucimo dezert posle vecere. Elena hoce tompus uz kafu. Danais narucuje sladoled i pice za sve. Izlazimo na balkon, pusimo i pijuckamo. Dole na ulici, ispred ulaza u kucu, neka filmska ekipa zavrsava snimanje i pakuje opremu. To je jedini zanimljiv prizor. Komentarisem pravljenje filmova kao siguran znak da su na Kubi svi problemi reseni i da je sada jedino ostalo da se razvija kinematograija. Danais ne obraca mnogo paznje na to sto govorim, ali covek koji stoji pored nas me posmatra neko vreme, onda mi na engleskom kaze da je iz Njujorka i da je ovde na odmoru. Pita me odakle sam.

- Iz miroljubive Srbije sam - kazem mu, smejem se i grlim Danais kojoj je ovo vec zabavno. - Normalno je da ste miroljubivi. - komentarise on - Tesko je izgubiti rat protiv Sjedinjenih Drzava - kaze.

Pitam ga da li je cuo koliko se povecao broj kancerogenih oboljenja u Jugoslaviji i to kao direktna posledica upotrebe osiromasenog uranijuma koriscenog prilikom milosrdne akcije zastite demokratije i ljudskih prava.

– Znas sta - kaze mi - kada su nedavno zaprasivali komarce po Njujorku, koristili su neke hemikalije i njima potamanili sve jastoge u odgajivacnicama. Morace da ih sada uzimaju iz drzave Mejn.

Da, slazem se sa tim zivopisnim primerom nasilja nad zivotom i usudjujem se da kazem da su Srbi jos savrseniji organizmi od jastoga. Prorokujem da ce on to shvatiti tek kada po Njujorku krenu da sevaju bombe.

- Samo neka izbegnu moj komsiluk – kaze.

Pita me kakvi su mi dalji planovi i kazem mu da bih posle Kube zeleo da studiram uticaj lamaistickog budizma u Mongoliji. Da posmatram ljude, jurte i konje. Da malo zivim sa njima.

Placam racun, pozdravljam se sa Njujorcaninom, nalazim taksi za Danais i Elenu i kazem im da bih zeleo da se peske vratim kuci.

Noc je prava subotnja. Na Malekonu ljudi sede u grupicama, piju, smeju se i pevaju. U mraku nad morem, vide se svetla ribarskih camaca. Pomislim da su to mozda patrolni camci obalske straze kubanske vojske ili policije. Onda razmisljam o ljudima koji mozda bas sada plutaju ka Floridi u kamionskim gumama. Izgleda mi da bih trebalo da snimim nekog od tih putnika kako putuje. Da putujemo tako zajedno. Da razgovaramo o svakodnevnim stvarima na moru, o njegovim nadanjima u slucaju da stigne ziv do te druge obale, o njegovim razlozima za ovakav poduhvat. Ljude bi zanimalo kako se on hrani dok tako putuje, da li koristi kremu protiv sunca... Ili, sta se desava u slucaju vremenskih nepogoda, morskih pasa… Ili, sta se desava kada putnik konacno stigne na sigurno tlo. Da li skace od srece ili je i dalje smiren i pribran ? Da li pada iscrpljen na pesak i spava snom slobodnog coveka i premorenog putnika ili odmah ide do autoputa sa namerom da stopira neka kola i zapocne nov zivot ?

Veselje jednog ulicnog dzukca na koga nalecem u Vedadu prekida me u ovom mastarenju i setnja samim tim postaje jos zanimljivija.