Gde je Samba? (letnja beleška)

     Samba nije samba, nije ni rumba ni ća ća, Samba je jedna veoma draga tigrasta ženka pitbula. Kako  je ona novi stanovnik u našem dvorištu, komšije i gosti još nisu navikli na nju pa se dešavaju razne zgode. Više puta nas je do suza nasmejala kada bi bezbrižnog došljaka, koji, ne razumevajući njen radosni lavež kao dobrodošlicu, naterala u paničan beg do gvozdene kapije koju bi sa treskom zatvarali za sobom. Da bi svakoga posetioca posle samo pola minuta prijateljski njuškala. Svoju pitomu narav najbolje je pokazivala dok bi je neko od ukućana, bez povodca, šetao senovitom Miklošićevom ulicom. Mačke nije volela nikako.

     Jedne tople junske noći naša Samba je oštenila osam malih bespomoćnih šteneta; umilno su pijukali dok su, jedva se krećući, instinktivno tražili da sisaju. Samba je bila dobra i nežna majka i brižno je pazila na svoje potomstvo, kad god oni pijuknu svojim glasićima ona ih odmah nahrani; iako je postala malo agresivnija ipak nam je dozvoljavala da pogledamo i pomilujemo njenu «decu» koja još nisu progledala. Prava idila.

     Jedne kasne večeri dok su se ispraćali gosti, Samba je, pojurivši besno za jednom neopreznom mačkom, odjurila prema Kruševačkoj i više se nije vratila. Zaboravila je nas, zaboravila je svoje nemoćne kučiće i izgubila se bez traga. Nastala je mala panika. Glasno cijukanje, koje više ličilo na dečiji plač, opominjalo je na glad i tugu malih kučića. Svi su se rastrčali, tražili su se saveti kako i čime treba da se hrane mala štenad; alarmirala se cela okolina i poznanici sa Sambinim opisom ako je neko vidi da se javi na telefon... Kapija je sve vreme držana otvorenom, ako bi se Samba predomislila i vratila; svi smo se čudili i komentarisali, kako pas, koji je veoma veran, može da izgubi majčinski instinkt, da napusti svoj nakot i izgubi se bez traga.

      Danas, između dva pljuska, jedan čovek je sa ulazne kapije doviknuo: da ako neko tarži jednog tigrastog psa on je tamo kod njih upao u šaht. Teško je opisiva radost mladeži dok su kao bez duše trčali prema baksuznoj šahti gde je Samba bila zarobljena. Sva iznurena i ugruvana dok su je vadili iz šahta, zgrabila je u zube pruženu pogaču i bez ijednog pojedenog zalogaja «mama» je dojurila do svoje «dece». Posle samo pola sata, Samba je veselo lajala po dvorištu.  

     Ona, koja je dva dana i dve noći po kiši cvilela u dubokom hladnom šahtu, koju smo mi tako olako «optužili» da nije dobra «mama», da je nezahvalna, na kraju je pokazala je vrhunsku moralnu snagu i vernost...! To je Samba. O njoj brinu, za njom su tugovali, noj se raduju nekoliko prekrasnih mladih dama i njihovi kavaljeri.