Igranka bez prestanka

Pre neki dan sam na jednoj zgradi u ulici Svetozara Markovića video grafit: „SRAMOTA ME, DAKLE POSTOJIM." Moram priznati da me je ovaj grafit doveo u nedoumicu koga zaista treba da bude sramota: političare ili narod koji sve to trpi?Takođe sam se zapitao da li uopšte pamtimo poslednju deceniju prošlog veka i koliko smo svesni naše realnosti? U ovom tekstu, sa pregledom najvažnijih događaja iz te najcrnje decenije, pokušaću da nađem odgovor na ova pitanja.

Događaji koji su obeležili poslednju deceniju dvadesetog veka:

• 1) 1990. godina: Održan je 14.kongres CK SKJ u beogradskom centru „SAVA". Napuštanje zasedanja od strane delegata iz Slovenije i Hrvatske jasno je pokazalo neodrživost SFRJ i otvorilo je put njenom definitivnom raspadu.
• 2) iste 1990. godine: Održani su prvi višestranački izbori u Srbiji. Ubedljivu pobedu je odnela socijalistička partija srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Narod nije ni bio svestan koju će propast i poniženje doživeti zahvaljujući politici Miloševićevog režima.
• 3) 1991. godina: Slovenija i Hrvatska proglašavaju nezavisnost. Građanski rat je prvo počeo u Sloveniji, da bi se ubrzo preneo i na Hrvatsku. U Srbiji: 9. marta SPO i tadašnja opozicija organizuju protestni miting protiv režima Slobodana Miloševića. Miran protest se pretvorio u pravu bitku na beogradskim ulicama: policija je upotrebila suzavac, vatreno oružje i vodene topove da bi razbila demonstracije. Bilans: dvoje mrtvih i stotine povređenih. Kasno popodne su tenkovi JNA izašli na ulice Beograda. Malo je falilo da se uvede vanredno stanje i da izbije građanski rat. Protesti su narednih dana nastavljeni na Terazijama, a tim protestima su se pridružili i studenti BU. U isto vreme su se na Ušću okupile pristalice Slobodana Miloševića. Do većeg sukoba pristalica opozicije i pristalica Slobodana Miloševića, na sreću, nije došlo, jer bi to bilo gore od samog devetog marta.
• 4) 1992.godina: Sarajevo, BiH: 1. marta na Baš Čaršiji je ubijen srpski svat od strane pripadnika zelenih beretki. Srbi su to shvatili kao provokaciju i 3. marta su podigli barikade u Sarajervu. Situacija je sve više izmicala kontroli, tako da je 6.aprila definitivno eksplodiralo to bure baruta: građanski rat u BiH je počeo. 27. april: SFRJ je prestala da postoji, a Srbija i Crna Gora su formirale novu zajednicu kojoj su nadenuli ime: Savezna Republika Jugoslavija, skraćeno SRJ. Neposredno posle formiranja ove zajednice, savet UN je zaveo najstrože sankcije protiv SRJ.
• 5) Druga polovina 1992.godine i cela 1993 godina: Sankcije UN nisu mogle da prođu bez posledica: u Srbiji su zabeležene nezapamćene nestašice benzina i životnih namirnica, kao i neviđena hiperinflacija koja je uništila običan narod: plate i penzije su svakog minuta gubile vrednost tako da za neku sumu novca u 10 pre podne je moglo da se kupi 10 maraka,a sledećeg sata jedva cela marka. Tada smo bili multimilijarderi koji nisu imali ni za hleb.
• 6) 1994.godina: Dragoslav Avramović je postao guverner NBJ i njegovom monetarnom politikom je zaustavljena hiperinflacija tako da je 1 nemačka marka vredela 1 dinar. Novi dinar je popularno nazvan „Avramov dinar", a najveća novčanica je dotad bila petsto milijardi dinara sa likom Jovana Jovanovića Zmaja.
• 7) 1995. godina: Krajem jula i početkom avgusta 1995. godine, hrvatska vojska je izvela akcije na republiku Srpsku Krajinu pod nazivom „BLJESAK" i „OLUJA". Nakon tih akcija, republika Srpska Krajina je pala u ruke Hrvatima, a velike kolone izbeglica su krenule ka granici sa Srbijom. Sredinom decembra potpisan je čuveni Dejtonski sporazum kojim su zvanično prekinuti sukobi u Hrvatskoj i BiH.
• 8) 1996. godina: Održani su lokalni izbori Srbiji, na kojima je nastupila opozicija kao koalicija „ZAJEDNO" koju su činile stranke SPO, DS i GSS. Nakon otkrivanja izborne krađe Miloševićevog režima, počeli su protesti građana širom Srbije, a u isto vreme organizovani i studentski protesti. Tada su u praksi bili: a) protestne šetnje; b) pištaljke; c) policijski kordoni; d) ometanje signala nezavisnih medija kako bi narod morao da sluša lažne informacije RTS-a o tome kako se okupljala „šačica zaluđenika i narkomana". Demontranti su bili prisiljeni da probijaju kordone. 24.decembra održan je i kontramiting socijalista na Terazijama kada je došlo do otvorenog sukoba pristalica vlasti i opozicije. Srbija je opet bila na ivici građanskog rata(slična napeta situacija je bila oko 9. marta 1991. godine!). Bilans sukoba: 1 pristalica kolaicije „ZAJEDNO" je ubijen, a jedan teško ranjen tako da je ostao težak invalid, kao i nekoliko desetina povređenih na obe strane. Prema lažima tadašnje uređivačke redakcije informativnog programa RTS-a na kontramitingu socijalista bilo oko pola miliona ljudi, a nezavisni mediji su procnjivali na oko 40000 pristalica.
• 9) 1997. godina: Protesti su nastavljeni. 27. januara: na dan Svetog Save, demostranti, predvođeni njegovom svetosti, patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom, uspeli su da probiju kordon policije u Kolarčevoj ulici i da, u mirnoj šetnji, dođu do hrama Svetog Save na Vračaru, gde je održana svečana svetosavska liturgija. 2.februar: Koalicija „ZAJEDNO" je uveliko „razradila" praksu da se građani svako veče u 19:30, u vreme drugog dnevnika RTS-a, sakupljaju na određenima punktovima u delovima grada kao: Dorćol, Novi Beograd, Vračar(okupljanje kod Vukovog spomenika), Banovo Brdo i slično i da se iz tih delova, zapute ka Trgu Republike. Lideri koalicije:dr Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Vuk Drašković, kružno su se menjali na čelima kolona ka Trgu Republike. Policija je postavila kordon sa novobeogradske strane Brankovog mosta, tako da je kolona šetača sa Novog Beograda zaustavljena kod mosta. Saznavši šta se dešava, lideri koji su se sa građanima iz drugih delova Beograda našli na trgu, saopštili su građanima šta se dešava tj. da je kordon policije zaustavio novobeogradske šetače kod Brankovog mosta. Šetači okupljeni na trgu, predvođeni između ostalih i Vesnom Pešić, zaputili su se ka Brankovom mostu, gde je i njih zaustavio kordon i nije ime dozvolio da oslobode saborce sa druge strane mosta. Posle pregovora sa policijom o puštanju građana sa obe strane mosta, pripadnici iste nisu nimalo popustili, nego su, isto kao 9. marta 1991.godine, primenili silu uz pratnju vodenih topova i pendreka, mučki tukući ljude koji su mirno hteli da iskažu svoje nezadovoljstvo. Ta upotreba sile se produžila do sitnih sati 3.februara. Građanski protesti su završeni nekoliko dana nakon ovog nemilog događaja kod Brankovog mosta. Studentski protesti su nastavljeni i završeni su u martu (ili aprilu) iste godine. Neposredno posle završetka protesta, formirane su lokalne vlasti u svim mestima gde je pobedila koalicija „ZAJEDNO", a za gradonačelnika Beograda izabran je dr Zoran Đinđić. Ali, „ne lezi vraže" što kaže naš narod: koalicija „ZAJEDNO" se raspala i odbornici SPO-a su, uz pomoć radikala i socijalista, a protiv volje građana, smenili dr Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda, tako da njegov mandat trajao nešto više od pola godine. Stanje u Beogradu po preuzimanju vlasti od strane SPO-a postajalo je sve gore, broj GSP-ovih vozila na gradskim ulicama umesto da bude veći, sve se više smanjivao, tako da smo se po broju vozila tog preduzeća vozili maltene kao 1993. godine.Rejting SPO-a je počeo naglo da opada.
• 10) 1998.godina: Radikali, koji su do tada davali podršku socijalistima, ulaze u koaliciju sa SPS-om i formiraju vladu Srbije gde je Vojislav Šešelj postao vicepremijer, a Aleksandar Vučić ministar za informisanje. Iste godine počinje da zahuktavanje kosovskog problema. NATO je odlučio da u oktobru mesecu izvrši bombardovanje SRJ, ali u nedostatku adekvatnog izgovora, bombardovanje SRJ je bilo odloženo do daljeg.
• 11) 1999. godina: Dogodilo se masovno ubistvo civila u selu Račak. SAD i NATO su napokon našli izgovor da otpočnu bombardovanje SRJ, koje je počelo 24.marta 1999. godine oko 20 sati. Tada je koaliciona vlada SPS-SRS proglasila ratno stanje i uvela vanredno stanje.(NAPOMENA: O tome zašto sam ovo podvukao kasnije ću objasniti.) U isto vreme ista ta koalicija nastavlja represiju nad slobodnim medijima: neposredno pred bombardovanje, zavedena je prinudna uprava u radiju B92, na čelu sa Nemanjom Đorđevićem. Bombardovanje SRJ je završeno 10. juna nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma koji je podrazumevao povlačenje vojske i policije sa Kosova i Metohije. Kosovo je izgubljeno, a kosovski Albanci su do nezavisnosti istog morali da čekaju skoro 9 godina tj. 17. februar 2008. da bi je dobili. Bilans: preko hiljadu poginulih vojnika, policajaca i civila, među kojima je i 16 radnika RTS-a.
• 12) 2000.godina : Raspisani su savezni i lokalni izbori za 24. septembar. Tada je koalicija DOS dobila ogromnu podršku birača, ali pobeda je uz tešku muku dobijena. Miloševićev režim je hteo ponovo da sprovede krađu glasova i da ostane na vlasti, ali zahvaljujući primeni oštrijih mera DOS-a, poput građanske neposlušnosti, 5. okotbra je konačno svrgnut Miloševićev režim. 6. oktobra, Milošević je priznao poraz i na njegovo mesto, kao predsednika SRJ, dolazi neobavešteni Vojislav Koštunica. Iste godine se održavaju i republički parlamentarni izbori gde DOS opet odnosi pobedu, a na čelu demokratski izabrane vlade nalazio se dr Zoran Đinđić koji je ubijen 12. marta 2003.godine. Za njegovog mandata Milošević je izručen haškom tribunalu, gde je i umro 11. marta 2006.godine. Nakon Đinđićevog ubistva na čelo vlade je stupio Zoran Živković, čija je vlada zbog „fabrikovanih afera" DSS-a i G17+ morala da raspiše vanredne parlamentarne izbore, nakon kojih je Koštunica bio premijer i na to isto mesto je reizabran 2007. godine, ali kao manjinski premijer.

Konačno, dolazimo do 2008. godine. Nakon svega ovog što nam se izdešavalo i što smo preživeli, mi se nalazimo u jednoj potpuno „odererovskoj" situaciji. Oderer je, za onog ko ne zna, lik iz drame „PRLJAVE RUKE" Žan-Pol Sartra. Njegovi protivnici su želeli da ga se otarase jer se nisu slagali sa njegovim idejama. Ubijaju ga i umesto da krenu novim putem, oni prihvataju njegove ideje protiv kojih su se borili. Tako je isto i ovde: stranke koje čine blok „ZA EVROPSKU SRBIJU" su se tokom devedesetih godina borile protiv pogubnog režima Slobodana Miloševića, a danas, 5 . godina nakon ubistva Zorana Đinđića,  su u koaliciji sa socijalistima, onim istim ljudima koji su tukli građane koji su bili na strani tadašnje opozicije i koji su tu istu opoziciju podržavali u naporima da se svrgne taj isti režim koji nas je uveo u najgoru bedu, zbog koga su tolike porodice izgubile svoju decu i svoje bližnje na ratištima od Slovenije do Kosova. Kao da su sve zaboravili šta se dešavalo. Ovih dana pratim vesti i čujem da se Gorica Gajević vratila iz anonimnog života i postala prvobranilac u Raškoj. Takođe je iz naftalina izleteo i Goran Perčević, koji je bio glavni organizator promocije knjige Baraka Obame. A da ne govorim da u vladi sedi i Petar Škundrić, a u gradskoj upravi sedi i Nemanja Đorđević, isti onaj koji je bio u prinudnoj upravi radija B92 kad je počelo bombardovanje 1999. godine i ostao do petooktobarskih promena 2000. godine. Mislio sam da su svi oni prošlost i da ćemo ih sve zaboraviti, kad evo ih, kao čupavci iz kutije. Jedino što me još ne bi začudio ni povratak Dragoljuba Milanovića na mesto direktora  RTS-a, Milorada Komrakova na mesto glavnog i odgovornog urednika, kao ni povratak Mihalja Kertesa na mesto republičke uprave carina. Isto tako me ne bi iznenadili ni oslobađajuća presuda za atentatore na dr Zorana Đinđića(Legija, Zvezdan...), ni definitivni povratak porodice Milošević u Srbiju, kao ni mogućnost da dobiju sve moguće priviligije i sve što ide u paketu sa tim. Što rekao Zoran Živković:"SOCIJALISTI SU SAMO SREDSTVO ZA OPSTANAK DS-a NA VLASTI I NE VERUJEM DA SU SE UOPŠTE PROMENILI."

Sada dolazimo do radikala. Od nekolicine ljudi, koji su sve vreme bili protiv njih i socijalista, čuo sam koliko su razočarani promenama i kako radikalima treba dati novu šansu. Oni uopšte ne shvataju da su ti isti radikali bili u koaliciji sa SPS-om kada je bilo bombardovanje 1999. godine. Takođe, kad je Toma Nikolić, kad je bio na trodnevnoj funkciji predsednika parlamenta, i kad je pretio vanrednim stanjem,   pojedini moji prijatelji su se prestravili na pominjanje vanrednog stanja. Mene je zaprepastilo takvo ponašanje jer po tome ispada da je nama uvek bilo idealno u životu, da se SFRJ nikad nije raspala, da nikad nismo doživeli hiperinflaciju, da nas nikad NATO bombardovao, kao i da te 1999. godine uopšte nismo imali ni ratno stanje ni vanredno stanje i kao da su se ti radikali pojavili na političkoj sceni baš pred izbore 2000. godine. Radikali ne znaju ništa drugo nego da vređaju druge po svim osnovama i da se fizički razračunavaju sa neistomišljenicima i da zavode vanredno stanje. Danas smo svedoci da je došlo do raskola u SRS i da je Toma Nikolić izbačen iz stranke i da formira novu stranku. Za dalje komentare, najbolje je da sačekamo da se stvar malo slegne, jer bi sad bilo preuranjeno davati bilo kakve analize o novonastaloj situaciji. Jedino što mogu da konstatujem jeste da „vuk dlaku menja, al' ćud nikada".

Dakle: da li je političare sramota? Nije. Jer, da ih je sramota, ne bi se ponašali ovako kao sad. A da li treba nas da je sramota? Jako je teško reći. Najviše je sramota svakog poštenog građanina koji je doživeo nemaštinu 1993. godine i koji je tokom ratova izgubio ili rođeno dete ili bilo kog bližnjeg, jer je osuđen da ponovo gleda na vlasti, i to na najvažnijim mestima, one iste ljude koji su nas unižavali i oduzeli deset godina života. Prosto se nekad pitam da li su se svi događaji koje sam nabrojao zaista dogodili ili su samo mašta malog deteta? A da li smo svesni naše realnosti? I posle svega ovoga, ne mogu da nađem adekvatan odgovor.

Toliko od mene uz napomenu da me je promocija „PEŠČANIKA" u JDP-u podstakla da napišem ovaj tekst i da mi nije bila namera da vređam bilo koga i izvinjenje što je tekst duži no što treba.

P.S. U međuvremenu, u Vojvodini su, u okviru akcije „STOP KORUPCIJI", uhapšeni ljudi koji su osumnjičeni da su pripadali „građevinskoj mafiji". Među njima je i gradonačelnik Zrenjanina, koji je iz redova DS. Nije li apsurdna situacija: sad se hapsi član DS-a uhvaćen u nečasnoj radnji, a niko nije „pročačkao po dosijeima" socijalista koji su tokom devedesetih ogrezli u korupciji i koji su oštetili državni budžet za milione maraka! I živo me zanima od koga li je ovog puta Tadić dobio nalog da pravi novu čistku u DS-u? Setite se kad je Čedomir Jovanović izbačen iz DS-a po nalogu Koštunice i ostalih iz DSS-a. I zaista, što kaže slogan „PEŠČANIKA": „ AKO VAM JE DOBRO.... ONDA NIŠTA".