Istra 4ever: Gugi, Lola, dve Vesne i jedan sator

Ovo sam ja, sa Gugijem. Gugi je pas moje prijateljice Vesne Bernardic, koja parkira auto na parkiralistu kampa Poljane u Malom Losinju, pocetkom septembra ove godine. Sa njom je i Lola, drugi pas, isto njen. Moja kerusa Maishe je ostala u Beogradu, sa cerkom. Gugi, koga sam prva dva dana pogresno zvala Gogi, i moja malenkost upravo smo odabrali savrseno mesto da razapnemo nas sator. Na kraju puta, zvala sam ga Gospodinom, jer je zadobio sav moj respekt. I ljubav.

Nista neobicno sto sam mu gresila ime. Ja ni Vesnu moju nisam videla 16 godina, od kad se 92. odselila u Zagreb. Inace, Vesna je rodjena u Beogradu. Ja sam rodjena u Zagrebu. Ona zivi u Zagrebu. Ja zivim u Beogradu. Na nase septembarsko putovanje smo krenule iz Zagreba. Gde sam ja dosla vozom. Iz Beograda. Plan je bio savrsen. Idemo sa psima i satorom, opusteno.

Prvo vece u Zagrebu samo smo se smesile i upadale jedna drugoj u rec. Razmenjivale smo informacije i anegdote o deci, popunjavajuci 16 godina. Ja obozavam njenu decu, Josku, Brezu i Danka, ona voli moje klince Viktora i Marijanu. Kad su bili mali, cesto smo bili zajedno. Ja sam naravno zaboravila slike. Pa smo poslale email mojoj cerki Marijani da odmah posalje slike, svoje i brata, i kad su bili mali i sad. Vesna je bila u prednosti, uzivo mi je pokazala Josku, koja je od male prekrasne talentovane curice izrasla u prelepu mladu zenu, balerinu, pijanitskinju, kompozitora. Okey, malo smo pricale i o nasim muskarcima, zivoti su nam suvise bili isprepleteni da bi to preskocile, a i momci su zasluzili. Slatko smo se smejale romanticnim vremenima koje smo prozivele u istoj seoskoj planinskoj kuci, svaka sa svojom bebom. Geografija je smesna, a planeta mala, to smo odavno znale.

Onda je Breza, Vesnina cerka, koju ja pamtim kao malu plavu curicu, odvukla nas dve u bastu, da vezbamo postavljanje satora. Breza! Andjeo:)

Ujutro smo potrpale u auto torbe, klopu, pse, sator i krenule. Prva destinacija, reka Mrezica, kamp Slapic. Jezero sa lokvanjima. Labudovi. I slap, naravno. Vesna koja pliva kao manijak i ja koja citam mlade hrvatske pisce na peskiricu ispod bora.

Tu mi je ispricala kako ju je Gugi odabrao, kako je mesecima dolazio, kako ga je dovela u selo 20 km od Zagreba i kako ju je opet nasao. Gugi, cudo od psa. Moja Marijana tvrdi da lici na neko kuce sa Velaskezove slike. Ja tvrdim da je on u proslom zivotu bio covek. Vesna misli da ima veze sa tursim ovcarem.

Gorski kotar pamtim kao strasno mesto jos sa porodicnih putovanja, gde mi je uvek bilo muka u automobilu. Pre nekoliko godina sam bila ubedjena da

sam ga promasila, jer sam se samo spicila kroz tunele. Ovog septembra moja drugarica Vesna i ja, resile smo da idemo do dna. Recju, pravac u kanjon, do muzevljeve hizice i vrazjeg prolaza.

Tjah, srce mi je bilo u petama dok smo se verale drzeci se za konopce i gvozdene sajle. Cak su i psi pazljivo isli, bez guranja i uplitanja u noge. Bila sam sasvim ocarana:)

A onda smo zapalile za Crikvenicu. U Jadranovu smo bile sasvim civilizovane. Velika kuca, slike naivaca na zidovima, tusiranje, kafa, branje smokava u vrtu iza kuce i price o nestalim knjigama.

Vesna zna svaku stazu u Jadranovu pa smo se kupale u najsladjoj uvali do koje smo dosli putem od borvih iglica i sisarki.

- Gugi je u proslom zivotu bio patka! - tvrdila sam dok sam gledala to odano kuce kako kruzi satima na sredini zaliva.

- On je miks prascica i svarcenegera - odbijala je Vesna pacje providjenje.

Sledeceg dana smo spakovale kofere i krenule u Mali Losinj, kod Jasne. Dok smo jezdile preko Krka, Vesna mi je pricala da medvedi iz Gorskog kotara vole da preplivavaju bas tu.

- Jedna medvedica je sa mecicima preplivavala - smejala se. - Hej, vodila je decu u smokve, ajmo deco na slatkise:)

U Malom Losinju, koji Jasna poznaje kao svoj dzep, menjale smo dve plaze na dan.

- Aaah, ovde mozes da hodas tri dana a da ne ubodes istu stazu - zezala se Jasna.

Posle nas je njen Kapetan vodio na gala veceru i zezao nas da gledamo komade. Na veceri je pala i preporuka da moramo da vidimo Lubenice. I videle smo!!! Prvo smo mislile da samo svratimo na kafu, ali kada smo vijugavim putem stigle na vrh Cresa i kada je ispred nas izronio gradic tvrdjava sa 20 stanovnika i pukao pogled na vrtoglave stene i horizont, spustile smo sidro, jer, u daljini, videla se rajska plaza.

- Moze moze da se spustite, treba vam oko sat i pol - objasnio nam je mestanin.

Sator nismo ni razapinjale jer je noc bila tako prekrasna da smo spavale pod vedrim nebom. Lubenice, koje su dobile ime ne po slatkim lubenicama vec po zenama koje su volele, nemaju kamp, pa smo se ulogorile pored sumice, na ulazu u utvrdjenje. Prve komsije su nam bili Danci koji su spavali u autu punom knjiga, koje su citali pod lampicom. Danci su dosli u poteru za divljim orhidejama po Istri i zastali kad su kao i mi i ostali bez daha pred pogledom na rajsku plazu ispod oblaka.

Ujutro smo se kozjim stazicama spustale i spustale. I vredelo je. Na rajskoj plazi bilo je vec nekoliko ljudi.

- Mislim da oni i spavaju ovde - rekla je Vesna.

- Da smo ponele dovoljno vode, mogle smo i mi - pravila sam kombinacije.

Posle Lubenica posetile smo gradic Beli. cilj nam je bio eko centar sa

beloglavim supovima. Gospodeboze kolike ptice! Kazu da neki mladunci kad padnu u more, vise ne umeju da lete. A imaju i jednog sto se svikao na ljude, pa ne mogu da ga puste.

U Rovinj smo stigle uvece. Cekala nas je Marija, sa vecerom. I naravno da smo opet bile po najboljim plazama, jer Marija sve zna, a i nas dve nismo od juce. Mislim, Rovnj je u mom srcu, 4ever.

- Ovde su i ulicne lutalice otmene - smejala sam se gledajuci maltesku pudlu kako se smuca rivom.