ПРАВЕДНА ДРЖАВА

Пре неколико дана деветнестогодишњи Урош Мишић осуђен је на десет година затвора због наводног покушаја убиства полицајца у цивилу на фудбалској утакмици. У медијима је представљен као хулиган који је коначно смештен тамо где заслужује, мада, нажалост, нико није озбиљно саслушао обе страну догађаја. Погрешио Урош јесте, треба да одговара, да добије казну, али заслужену, не да му се уништава живот. Изгледа да је Урошев највећи грех и несрећа то што је ушао у сукоб са полицијом, па је казна самим тим већа. До јуче, таквих казни није било Недавно, убица и силоватељ детета је добио казну која је нешто нижа од Урошеве. Где је ту правда? Можда су се казне наједном пооштриле, па је Урош први, онај на коме се сломило. Одједном се успоставља такав систем вредности где сада знамо колико некога кошта напад на униформисано лице у цивилу, али не знамо колико ће лежати онај који силује, који отме народну имовину, онај који убије?

Грех је, дакле, бити обичан човек, понешен атмосфером, цивил? Ако је правда једнака за све, зашто нико није одговарао за смрт младића у америчкој амбасади, или смрт човека на митингу радикала? То је већ заборављено, животи су угашени, а криваца нигде. Нажалост, овог пута су и електронски медији заказали, окарактерисали су Уроша као хулигана који је морао да добије и више. Не оправдавам ја Уроша, али да ли бисмо причали о овоме да се ради о неком татином сину, који је убио или претио убиством, у прошлости смо се нагледали тога? Да ли је, не мање, несрећни Трајковић, у цивилу са пиштољем поступио професионално? Или је и он жртва система померених и уврнутих вредности, који зарад скупљања политичких поена показује своју силу преко једног човека, угрожавајући и његов живот? Да ли показивање да држава ради нешто треба показивати само на фудбалском стадиону? Шта је са организованим криминалом, политичким криминалом, судским криминалом? Десет година? Ако је Урош добио десет, колико би требало да добију убице Ивана Стамболића, бар двеста година! Висока казна_ Јесте, али нека обичан грађанин зна, за убиство доживотна, са тачним бројем година које би морао одлежати да је људски век дужи. Не би се онда криминалци, који су у црно завили целу нацију, шепурили по улицама, а Урош испаштао и њихове грехе. Стиди се правдо Србије! Морамо схватити да је затвор школа у којој се врши рехабилитација, преваспитање, а не само плаћање грехова, а Урош их већ плаћа. У Урошевом случају, када постане слободан, биће већ одрастао човек који ће се тешко снаћи у друштву после толико година. Скупо ће платити цену своје грешке, непромишљеног потеза, страха због пиштоља, док ће се они са тежим кривичним делима, слободно кретати улицама. Морам да напоменем, да не би погрешно схватили, не пружам подршку било ком виду насиља, кршења закона, већ само инсистирам на чињеници да закон коначно буде исти за све. Велики број фудбалера, поштених људи тражи правду, фер и поштено суђење, са истим правима за сваког појединца. Тражећи правду за Уроша, тражимо правду за себе, за грађане, како се грешке не би понављале. Поштено суђење, нови сведоци, без притисака на
оне који покушавају да укажу на пропусте у судском процесу. У супротном, враћамо се у она времена, када се закон о вербалном деликту кажњавао палицом и Падинском Скелом.
Не слобода, већ ПРАВДА ЗА УРОША!

Бранислав Лечић