Prevelika Molba

UPADATE SA POTENCIJALOM za one koji ponekad gvirnu, ako ih ima,huhhhh, majko bozija...

drzava,  18. januar 2007. (strategija razvoja zastite mentalnog zdravlja), 28. decembar 2006. (strategija unapredjenja polozaja osoba sa invaliditetom, za toliko mladja od one koja se odnosi strogo na lica sa mentalnim invaliditetom),zakon (vodic kroz prava osoba sa invaliditetom)  (skupstinski) odbor za zdravlje i porodicu (*1)...

sto se drzave tice, prvopomenuta strategija sa pratecim akcionim planom je, izlgeda, nesto najdalje do cega se stiglo (a da je zvanicno i dostupno bez posebnih molbi). ja je ne mogu komentarisati objektivno jer da strategiram i planiram na celih 27 strana umem i sama, ako me razumete, ali bih iz nje izdvojila sledece: 

slabosti

vs

pretnje

zanimao me je i budzet, t.j. ono sto se iz istog izdvaja, pronasla vrlo malo, uglavnom iz novina, iz doba halabuke oko MDRI izvestaja, a to mi nije dovoljno jer i inace nemam pojma sta znaci, recimo, 32 miliona dinara ni kad ih pretvorim u druge valute, niti znam sa cime te cifre da uporedim, a narocito ne znam sta o svemu tome da mislim posle, recimo, ovog bloga, pa sam temu "budzet" zanemarila. 

ono sto me je posebno zanimalo je gde se u srbiji ljudi obucavaju (skoluju) za rad u ustanovama za smestaj lica ometenih u fizickom i mentalnom razvoju (u daljem tekstu samo "ustanove"), da li te obrazovne institucije, pa i same ustanove, saradjuju sa slicnim van srbije i, najzad, da li se nesto radi na tome da se ove nepopularne profesije afirmisu (nedovoljan broj radnika u ustanovama je jedan od osnovnih uzroka problema). u vezi sa ovim imam nesto da dodam sto smatram vaznim i pouzdanim saznanjem.

prva stvar je, za mene skoro neverovatno, saznanje da se u srbiji za rad sa licima ometenim u razvoju mozete kroz skolovanje pristojno pripremiti samo tako sto cete odslusati mnogo i mnogo zastarelih, preopstih ili preuskih kurseva koji su deo obuke za nesto sasvim deseto i nude se na razlicitim fakultetima; rekoh, za nepoverovati, ali ako se za ovo sto piskaram neko i zainteresuje, mozda se i odvazim da poznanika koji je na ovu temu obavio istrazivanje pozovem u goste.

druga stvar (a nadovezuje se na prvu), koliko ja znam, afirmativni akti su (i pravno) ustanovljene (privremene) mere pozitivne diskriminacije kojima se povlascuju diskrimisane grupe da bi blagovremeno to prestale da budu. imaju ti akti zestoke protivnike, ali im je, uprosteno, sustina ovakva: kad diskriminacija za rezultat ima totalno, nekontrolisano i direktno nepostovanje ljudskih prava, a za njeno iskorenjavanje "pravdenim putem" reformama trebaju godine, time i ljudski zivoti kao casualties, uvodi se privremena raspodela nepravde u vidu davanja ekstra prednosti svakom ko dolazi iz diskriminisane grupe, i to privremeno traje dok se u praksi ne pokaze da je diskriminacija svedena na pravno definisana dela, a sve bas tako "pozitivno-nepravedno" privremeno traje da bi se oni koju su diskriminisani ohrabrili da pokusaju preziveti proces osvescivanja svojih sugradjana.
afirmativne akte pominjem kao nesto sto mi se, u ovom slucaju, cini da je mera neophodna za promovisanje prihvatanja zaposlenja u ustanovama i ohrabrivanje na odluku da se u oblasti rada sa licima ometenim u razvoju strucno napreduje, a benigno nepravedna prema preostalim zdravstvenim i socijalnim radnicima. tako bi se, za pocetak, zastitili oni koji nemaju ni privilegiju da budu samo kao gradjani a ne i na sve druge moguce nacine diskriminisana i zapostavljena ljudska bica.

na moja (sazetija, naravno) pitanja o svemu ovome i jos ponecemu, jedan poslanik (koji je inace bio jako ljubazan a ja prezahvalna na odogovorima - thank you, i nije goradanac :-), otpisao mi je da sto se zakona tice --> vidi *1 (receno - ispunjeno), a sto se tice pomenute afirmacije sa nivoa obrazovanja i odabira profesije, zakonodavna tela sa tim u vezi ne mogu nista. <-- ovde hocu reci "?" a ne ".".
a hocu i da pitam da li neko zna ko tacno iz vrzinog kola sme, a izgleda da bi morao, da prstom po ledjima kucne svetu autonomiju drzavnih univerziteta i one koji odredjuju, pa mogu i da menjaju, skolski program?

sad je moje vrzino kolo raspleteno u jedno manje vrzino.
jednan deo plesaca cu  nazvati senzacionalistickim, a cine ga gradjani, nedovoljno i nestabilno situirani finansijeri i korisnici ustanova, koji se u velikom broju, a pod teretom ispolitizovane svakodnevice, kriju iza malih sansi da im usluge ustanova zatrebaju.
drugo deo je demokratski drzavni aparat, stepen u teznji gradjanskom idealu, otelotvoren u profesionalnom radu svojih sluzbenika. posao sluzbenika drzave srbije je takav da podrazumeva inicijativu za korenite reforme, a korenite reforme zahtevaju preuzimanje ogromne profesionalne odgovornosti u drzavi u kojoj malobrojni i zastareli zakoni cesto ni takvi ne znace puno, i to sve pod pretnjom skoro svih medija, medija koju su skoro sasvim jedini izvor informacija uglavnom i zabrinjavajuce nezadovoljnom, apaticnom i neobrazovanom gradjanstvu koje se sve vise odaje kriminalu, odliva u svet i na razne druge nacine opire reformama.

jel shvatate kuda idem sa svim ovim? dakle, worst case scenario: drzavni sluzbenici u srbiji urade nesto drasticno, koristeci se upravo sirokim poljem za tumacenje zakona, odvoje dragoceno vreme, oforme ekspertske i kontrolne grupe, odvoje iz budzeta drasticno vise nego sto drzava inace moze da priusti odvojiti po glavi stanovnika, odobre ekstra primamljive radne beneficije za zaposlene u ustanovama, i ekstra pomoc za porodice koje odluce o svojim najamilijima brinuti sami, potraze (logisticku, ako nista drugo) pomoc i podrsku od belog sveta; sav taj trud (i rizik) za ove ljude (koji sa svima onima zaduzenim za njihov smestaj, lecenje i njihovu bezbenost nisu ni blizu jednog procenta stanovnistva) rezultira uspehom tek tolikim da oni postanu gradjani ravnopravno suoceni sa korupcijom, monopolizmom i, da izvinite, svim ostalim gradjanskim sranjima...i moram da dodam, sranjima ciji se sposobni gradjani tvorci i tek kako uspesno mogu i znaju opirati drustvenim idealima na temu sta i kako sme i treba da se radi, za razliku od onih koji se po jezivo kratkom i proizvoljnom postupku smestaju u ustanove bas zato jer ne mogu sami da donose odluke za svoje dobro i bezbednost drugih.

jel moze sad neko da zamisli da za rad i odlucivanje sposobni gradjani o sprovodjenju ovog scenarija saznaju iz senzacionalistickih izvestaja medija ili nvo, stranih i domacih, i to tek u trenutku iz kog se ne moze nazad (bar ne brzo i lako), da se zbog toga trgnu (iz apatije) samo da traze vise para i prava za sebe, usput optuzujuci drzavne sluzbenike za nevidjenu pristrasnost, nepravdu i zakonske malverzacije, da se zbog toga jos vise odaju kriminalu, odluce da napuste zemlju ili da se vise nikad u nju ne vrate?

ako ne mozete da zamislite, sta ste zamislili kao najgoru mogucu, a sta kao vama najverovatniju reakciju javnosti na scenario koji bi po drzavne sluzbenike bio, profesionalno, najrizicniji za sprovesti u delo i najtezi za opravdati?

koliko vas misli da ima dovoljno gradjana koji bi drzavne sluzbenike mogli uveriti da, u ovom slucaju, jesu pretnja reformama jer ne vide kako direktno, sveobuhvatno i brutalno krsenje ljudskih prva trazi studiozne reforme (reforme su za prevenciju mutiranja i opstanka vec zakamufliranih nepravdi, a u ovom slucaju i zbog dugorocne prirode mogu posluziti za sasvim suprotno!), a ne trazi i ne opravdava ekstremne i momentalne mere, "privremeno-nepravedno, pozitivno-nasilno" postovanje ljudskih prava, ljudskih prava koje ni drzava sa svojim tekovinama ni pojedinci, sa razlogom, ni u sali ne smeju dovoditi u pitanje?
koliko vas misli da treba drzavne sluzbenike obavestiti da nas ima koji bi se, na ovu temu, manje radovali oglodanim koskicama skoro svih i preostalih izvora informacija kad bi nas oni redovno i bez stalnih molbi i uveravanja u nase dobre namere, obavestavali o svom delovanju, na kokretnom primeru necega sto su preduzeli pokazali kako im stojimo na putu, i tako dozvolili da pomognemo i sebi i onima kojima u svojoj neosvescenosti ponizavamo ljudsko dostojanstvo?
koliko vas misli da drzavne sluzbenike treba potsetiti da ljudska prava jesu nesto sto se tice svih ljudi, te da njihovo "napad je najbolja odbrana" oglasavanje na bilo ciju i bilo cime motivisanu radoznalost o postovanju ljudskih prava u srbiji, i to oglasavanje skoro sasvim samo kroz skoro sve medije, i samo onda kad do prozivke dodje, najblaze receno, nije pokazatelj njihove zrelosti i spremnosti da reformama pravno zastite gradjane srbije?

preveliko molim za vase misljenje.

hvala,
thug_b

p.s: kako mi sve ovo lici na grozomornu bajku, evo i citata iz jedne: "when you're treated like a dumb animal long enough, that's what you become"...vazi i za gradjani-->drzava i drzava-->gradjani, zar ne?
i jos jedan citat iz popularne fikcije a u vezi sa popularnim reformama koje traze vreme: "almost dying changes nothing. dying changes everything." almost dying doesn't seem to be enough - one has to actually die, zar ne?

*1 - Na početku sednice, predsednik Odbora predstavio je članovima Odbora Predlog plana i programa rada istakavši osnovne zadatke kojima će se Odbor baviti u narednom periodu. On je predložio dinamiku rada Odbora od najmanje jedne sednice mesečno, kao i tematske celine o kojima će Odbor raspravljati. Prema Predlogu Odbor će posebnu pažnju posvetiti zdravstvenoj zaštiti najvulnerabilnijih kategorija stanovništva, pitanjima vezanim za porodicu, strategiji borbe protiv hroničnih nezaraznih bolesti, zdravlju i zaštiti starih osoba u Srbiji, zdravlju žena, reproduktivnom zdravlju i pravu žena u Srbiji danas. Predsednik Odbora posebno je istakao da će Odbor pored redovne zakonodavne aktivnosti obavljati i nadzornu i kontrolnu ulogu. Predložen je nastavak rada na predstavkama građana, kao i dalja saradnja sa drugim odborima u Narodnoj skupštini, saradnja sa Ministarstvom zdravlja, predstavnicima udruženja pacijenata i specijalnih nevladinih organizacija.
U toku rasprave o Predlogu plana i programa rada, članovi Odbora izneli su svoja mišljenja vezana za teme kojima će se Odbor baviti do kraja godine. Posebnu pažnju članovi Odbora posvetili su ekonomskim pitanjima u zdravstvu, problemu mentalno hendikepiranih osoba, duševnom zdravlju i mentalnim bolestima, kao i izradi zakonskih predloga kojima se sistemski uređuju pojedine oblasti zdravstva. Odbor je odlučio da se do kraja septembra održi sednica na koju će se pozvati ministar zdravlja, kako bi se članovi Odbora upoznali sa aktuelnim problemima i planom aktivnosti Ministarstva u narednoj godini.
(odbor za zdravlje i porodicu, drugo zasedanje, treci septembar ove godine)