Tramvaj 41

What, then, is a travelling mind-set? Receptivity might be said to be its chief characteristic. Receptive, we approach new places with humility. We carry with us no rigid ideas about what is or is not interesting. We irritate locals because we stand in traffic islands and narrow streets and admire what they take to be unremarkable small details. We risk getting run over because we are intrigued by the roof of a government building or an inscription on a wall. (Alain de Botton: The Art of Travel)

Uz malo, ali sasvim malo, preterivanja moglo bi se reći da na celoj trasi tramvaja 41 nema ničega što bi se moglo nazvati lepim, ili što bi moglo privući posebnu pažnju. Tramvaj polazi od Trga slobodne štampe i ide na jug, odnosno jugozapad, uz nepregledne nizove zgrada koje su nekad, pre tridesetak godina, važile za novogradnje. Njihove sive fasade, sa pojedinim intervencijama u drugim bojama koje su se u međuvremenu pretvorile u sivu, ne deluju posebno inspirativno. Zahvati na zgradama ne idu dalje od na najrazličitije načine zastakljenih balkona, koji ih verovatno objektivno čine još ružnijima nego što su bile namenjene da budu. Divlje parkirani automobili i najrazličitije trgovine i pijace, neke male a neke veće, takođe ne doprinose preteranoj lepoti pejzaža. Hondina prodavnica, benzinske pumpe, neugledne pekare i razni kiosci sa brzom hranom, poneka pivnica, zubarske ordinacije i apoteke, male samoposluge, i to je uglavnom to.

Tramvaj u jednom trenutku prelazi preko pruge, sa desne strane nazire se ranžirna stanica, sa leve je glavna ali se mora znati da je tamo jer se iz tramvaja ne vidi, zatim tramvaj prelazi preko reke, u jednom trenutku prođe i pored stadiona, odmah iza velikog McDonald’s-a uđe u kratki tunel koji je zapravo, pre bi se moglo reći, podvožnjak, onda prođe preko velikog bulevara sa još većim trgovačkim centrom, i izgubi se u još više novogradnji u još jednom ne previše lepom urbanom naselju da bi došao do svog konačnog odredišta.

Tramvaj 41 vrlo često cirkuliše jer prevozi na posao radnike i službenike iz tih novogradnji u bogatiji, severni deo grada, koji posle ili rade u nekoj od mnogobrojnih ustanova kraj Trga slobodne štampe, ili hvataju autobuse koji idu još više na sever, mada se neki verovatno spuste i ka centru, autobusima koji preko Trga Charlesa de Gaulla idu do Rimskog trga. Od ljudi koji se četrdeset jedinicom svakodnevno voze teško da ima ikoga ko sa interesom ili ljubavlju gleda te sumorne sive desetospratnice sa po pet-šest ulaza koje se posle nekoliko stanica, pretpostavljam, ljudima utapaju u sasvim amorfnu masu koja služi kao nevesela pozadina za još jednu vožnju nakrckanim tramvajem na posao. Moguće je da im pažnju privuče pokoja prodavnica usput (pazi, ovde je nova apoteka, a trebaju mi oni vitamini za dete). Moguće je da se prolazeći pored pijace sete kako im fali povrća u kući, ili prelazeći prugu da će ovog vikenda zaista morati da odu na dugo odlaganu posetu kod tašte u provinciju. Ako se u tramvaju slučajno zadesi neki arhitekta koji je tog jutra zaboravio da kupi novine, možda pogleda prema zastakljenim balkonima i nezadovoljno odmahne glavom. Ponekad monotoniju naruši neki prosjak koji zavija srcepucateljne pesme kako bi dobio koji novčić, ili neka starija osoba koja, iako se tim tramvajem vozi pet puta nedeljno, i dalje nije naučila da se pritiskom na dugme pored vrata ta vrata otvaraju ako putnik želi da izađe, pa umesto toga viče na vozača i traži da ih joj on otvori. Ponekad, međutim, monotoniju ne može ništa da naruši.

Kako da objasnim nekome ko je legitimni građanin ovog grada i živi u njemu već godinama da je za mene, uljeza, trasa tramvaja 41 upravo fascinantna, i da sam pri svojoj prvoj vožnji netremice upijao sav taj sivi pejzaž kao da prolazim pored najvećih turističkih atrakcija. Gledao sam, ili mi se samo činilo da vidim (rezultat je isti), ljude koji izlaze iz pekare sa vrućim pecivom sa sirom, male pisaće stolove iza zastakljenog balkona na osmom spratu gde studenti spremaju svoje radove gledajući skoro identične zastakljene balkone sa druge strane ulice, dečaka koji se klacka na razdrndanoj klackalici na maloj ograđenoj površini koja da se jedva može nazvati parkićem, žene i muškarce koji nose kese s pijace i pridižu rever svojeg moljcima izgriženog kaputa da bi se zaštitili od neprijatnog jesenjeg vetra, i sve mi se to činilo mnogo življim i uzbudljivijim od muzeja, palata, trgova i hotela u centru, koje mnogi ljudi sa linije 41 vide jednom u dve godine kad treba nešto tamo da obave.

Naravno, pitanje je zašto, a razna objašnjenja su moguća:

- zato što sam i sâm odrastao na sedmom spratu tadašnje osmospratne novogradnje sa šest ulaza

- zato što u svojim najlepšim delovima ovaj grad i dalje nije tako atraktivan kao najčuveniji turistički gradovi na svetu, dok njegova periferija ružnoćom prevazilazi neke druge periferije, pa mi je to iz perverznih razloga zanimljivo

- zato što se puls grada oseća bolje tamo gde žive siromašni ljudi, pošto se oni u pravilu više kreću, muvaju okolo

- zato što bogatiji delovi grada u sebi nose previše pozerstva i pretencioznosti, i prija mi da budem negde gde svega toga ima mnogo manje ili nimalo

- zato što sam jednostavno tog dana bio u pravom raspoloženju za takvu vožnju tramvajem po takvom delu grada.

Konkretan odgovor nije ni bitan. Svaka od ovih mogućnosti deluje verovatno, i zbir svih njih davao bi možda približno rešenje kada bi to rešenje uopšte trebalo tražiti. Ono što je mnogo važnije jeste spoznaja da svaka urbana forma nosi u sebi kompleks značenja čije je istraživanje istovremeno i vrlo korisno i u svojim pojavnim oblicima neiscrpno. Gradski sklopovi u tom smislu reflektuju bogatstvo ljudske egzistencije, koje smo pod naletima sivila i mizerije sa jedne strane, i ekscesa i blještavila urbanog spektakla sa druge, često skloni da zaboravimo.