U ovo vreme pre osam godina

25. septembar, 2000. godina

Slecem oko tri ujutru u Nju Delhi. Tragam za nekim jeftinijim hotelom skoro sat vremena. Kroz prozor taksija posmatram prizore na ulici: mrsave ljude i radosnu decu kako jedni druge polivaju vodom iz ulupanih kofa; krave koje se lagano njisu sredinom puta; male hramove na ulicnim trgovima okicene cvecem i vocem; hiljade cadjavih automehanicarskih radnjica, garaza i gomile automobilskih guma svuda uz put; svugde prasina i crvenkasta magla kroz koju lako posmatram rano jutarnje sunce....

Konacno prihvatam savet taksiste i odsedam u jeftinom i cistom hotelu blizu Buda Dzalanti parka.

Ne uspevam da zaspim. Razmisljam o tome zasto sam ovde. Zeleo bih da sretnem Dalaj Lamu i snimim razgovor sa njim, ali pojma nemam o cemu bih sa njim razgovarao niti znam gde je on. Mrzelo me je da se u Njujorku raspitujem oko svega sto bi bilo vazno uraditi za organizovanje eventualnog susreta sa Njegovom Svetosti. Jedino sto sam u Njujorku uspeo da uradim bilo je da istetoviram na desnom ramenu ime moje cerke Kamale na sanskritu. Uradio sam to jer je njen deda (Gayatri) po majci Indijac (rodom iz bramanske kaste iz sela Chanpur blizu Benaresa), a delovalo mi je da me to moze zastiti od mnogo toga sto bi moglo da krene rdjavo na tom dalekom putu.

Da, kupio sam i tablete za malariju i jos neke sitnice, kao sto su svajcarski noz, baterijska lampa, krema protiv komaraca, serum protiv zmijskog otrova i sl.

Prethodno sam u Beogradu prodao auto (mercedes) i objasnio kolegama na poslu (radim kao direktor Doma omladine Beograda) da idem u Indiju da snimam dokumentarac o tibetanskim izbeglicama. Osim toga, zeleo sam da obidjem i 5 vaznih mesta u Budinom zivotu - mesto gde se Buda rodio, mesto gde se prosvetlio, mesto gde je odrzao prvu propoved, mesto gde je odrzao poslednju propoved i mesto gde je umro.

Konacno odustajem od pokusaja da zaspim, ustajem, tusiram se i pred izlazak napolje zovem Beograd i slusam vesti oko izbora u Srbiji. Izgleda da ce tamo biti guzve.

Resavam da dan provedem u Buda Dzalanti parku. Namera mi je da posmatram majmune i da se odmaram pored nekog od mnogih jezerceta kojih ima u parku. Na samom ulazu na istocnoj strani parka koja je najbliza ogromnoj statui Bude stoje dva muskarca, zena i tibetanski monah. Kao da nesto premeravaju. Tu i tamo neko od njih klimne glavom ili na nesto pokaze rukom.

Bez razmisljanja im prilazim i pitam Tibetanca da li zna gde je Dalaj Lama. Osetim stid sto sam to pitao tek tako, monah me posmatra, hvata za lakat i tako me drzi nekih sekund-dva-tri.

"Nisam cuvar rasporeda dnevnih obaveza Njegove Svetosti" - kaze i kao da mi se podsmeva. "Sutra stize u Dharamsalu" - drzi me jos uvek za lakat desne ruke dok mi to saopstava.

Klimam glavom u znak zahvalnosti na ovoj njegovoj paznji, vracam se u hotel, placam racun i odlazim na autobusku stanicu da se ukrcam u nocni kombi koji vozi na sever Indije, do planinskog gradica Dharamsale u drzavi Himla Pradesh u podnozju Himalaja... Trebalo bih da sam tamo rano ujutru.

26. septembar, 2000. godina

Odmah po izlasku iz kombija prilazi mi mladic i nudi smestaj. Pokazuje na kucu nedaleko odatle, na kraju jedne od tri ulicice koliko ih ukupno ima u ovom selu.

Soba u kojoj sam je velika i sa balkonom koji gleda ka planinama. Svuda vidim majmune. Uglavnom su u manjim gupama. Penju se oko oluka, gelendera, sede na krovovima, vrte glavama levo-desno, a cesto se keze i kao da non-stop objasnjavaju nesto jedni drugima. Pretpostavljam da smisljaju neku kradju ili vec nesto drugo.

U kancelariji tibetanske vlade u izgnanstvu popunjavam potrebne formulare za boravak ovde i za ucesce u javnoj audijenciji koju ce Njegova Svetost organizovati za nekoliko dana. Podnosim i specijalnu molbu za licnu audijenciju kod Dalaj Lame. Kazu mi da cu dobiti odgovor na to za dan-dva-tri.

Vracam se u hotel i konacno uspevam da zaspim. Spavam do sledeceg jutra. Dvadeset dva sata sna.

27.-30. septembar, 2000. godina

Setam se okolo, obilazim hramove, svetilista i pecine. Jedem uglavnom tibetanska jela od mesa i hleba. Citam i cekam na odgovor iz kancelarije tibetanske vlade u izgnanstvu. Kolegama na poslu sam javio da sam dobro i zdravo, ali da mi telefon nece raditi neko vreme.

1. oktobar, 2000. godina

Nisam dobio pozitivan odgovor na molbu da me Njegova Svetost Dalaj Lama licno primi. U prvi mah, po izlasku iz kancelarije tibetanske vlade u izgnanstvu, izgledalo mi da je to zboga toga sto sam nepripremljen krenuo na ovaj put. Pojma nisam imao zasto bas Dalaj Lamu i tibetance u izgnanstvu zelim da sretnem i da bas sa njima razgovaram o zivotu, slobodi, problemima sa Kinezima i tako dalje.... Normalno je, dakle - zakljucio sam - da Dalaj Lama nema vremena za mene. Za coveka koji pojma nema o vaznim stvarima.

Ipak, nije proslo ni pola sata, a opet mi je izgledalo da je sve u redu sa mojom idejom da radim to sto radim bez ikakvog znanja o tome zasto to sto radim, radim. Uostalom - rezonovao sam - ukoliko zbog zavadjene srpske opozicije Milosevic i njegova zena ostanu da i dalje vladaju u Srbiji i da u Srbiju dovode Kineze, neka barem Srbi vide sta o Kinezima misle Tibetanci koje ovde budem sretao.

2-3. oktobar, 2000. godine

Posle dorucka stojim na uglu ulice, odmah ispod Skole Dijalektike i posmatram prodavca brojanica, ogrlica i talismana. U jednoj ruci ima nanizane predmete, u drugoj vrti molitveni tocak i kao da se nesto domundjava sa drugim ulicnim prodavcima. Dobacim mu na srpskom - Majstore, pa ti si, bre, pravi sampion !

Istog trena covek se okrece ka meni i mase mi rukom da mu pridjem.

Pita me sta sam mu to rekao i zasto. Cutim. Onda zaustavlja Tibetanku koja prolazi pored nas i nesto joj kaze. Devojka me na engleskom pita sta sam to dobacio prodavcu svetinja. Kazem joj da sam se malo nasalio i da sam pohvalio to da on uspeva da radi dve stvari istovremeno - da pravi pare i da se zeza sa komsijama po ceo dan.

- I da se molim ! I to uspevam bas svakog dana ! - kaze nakon sto mu je Tibetanka prevela to sto sam rekao. Smejemo se svo troje.

Tibetanka mi kaze da je njen ujak visoki Lama i da ona radi u sirotistu gde su smestena tibetanska deca bez roditelja. Pitam je da me odvede tamo i da mi pomogne oko prevoda. Pristaje i poslednja dva dana sam uglavnom u decijem kampu. Snimam svasta i zezam se sa decom i njihovim malim psima.

4. oktobar, 2000. godine

Juce predvece sam opet dobacio prolaznicima. Bila su to dva monaha na putu u hram. - Vazno je da bas vas dvojica hrlite ka spasenju - rekoh im onako bez veze i skoro podsmesljivo. Zaustavili su se se i pitali me da im ponovim to sto sam rekao. Ponovio sam, ali sa stidom. - Pa, mozes i ti da dodjes, sutra u pola cetiri ujutru bice sa nama i Dalaj Lama. Dodji. - rekose mi uz osmeh.

Tako, jutros sam video Dalaj Lamu.

Tokom sluzbe su delili caj od putera i bas dok sam posmatrao Tibetanke koje su posluzivale okolo i razmisljao kako su lepe - prosuo sam caj po pantalonama. Dok sam se cistio ispred molitvene sale prisao mi je sekretar kancelarije tibetanske vlade u izgnanstvu koji me je pre neki dan obavestio da Dalaj Lama nema vremena da me primi. Kao da nije bio iznenadjen sto me je tu zatekao sa nogavicama mokrim od prosutog caja. Kaze mi da dodjem, ukoliko zelim, sutra iza podneva opet u hram kada Njegova Svetost bude primala laike i monahe. Mogu da ponesem i kameru, kaze mi. Onda ode nazad u molitvenu salu.

5. oktobar, 2000.godine

Malo pre podnevne ceremonije i javne audijencije, srecem se sa novinarom iz Holandije kome je takodje dozvoljeno da fotografise. Jedan od monaha nam objasnjava gde mozemo da stojimo u dvoristu hrama gde se vec skupilo mnostvo ljudi koji cekaju da vide Dalaj Lamu i da dobiju od njega blagoslov. On uskoro stize sa jos nekoliko starijih Lama i prvo mu prilaze laici - Tibetanci i turisti hodocasnici, a tek onda monasi i monahinje....

Svi hodaju u redu dvoje po dvoje i prilaze Dalaj Lami sa rukama preklopljenim preko grudi. Onda se sagnu, klimnu glavama jedni drugima, Dalaj Lama saslusa njihovu kratku molbu ili vec sta, a onda dune u hodocasnikovo oko, uho ili usta i ljude ispraca i blagosilja.

Sve vreme ceremonije oko mene se setka i mazi se zenka nemackog ovcara. Jedno uho joj je oklembeseno, oci su joj sjajne, radosne... Cesto je zagrlim i poljubim u njusku.

Po zavrsetku ceremonije, monah iz Dalaj Lamine pratnje predlaze Holandjaninu i meni da pridjemo i primimo blagoslov. Dok prilazim Dalaj Lami razmisljam da nije fer da primim blagoslov ako nisam budista. Ne stizem da joj nesto pomislim, a vec sam ispred Dalaj Lame. Odmah pocinjem da mu objasnjavam da sam zapravo hteo o necemu sa njim da razgovaram i da sam to hteo da snimim kamerom, ali eto.... On gleda ka nebu i komentarise da tu gde stojimo mozda nije najbolje mesto za snimanje. Okrece se i zove me da ga pratim do drugog mesta u dvoristu gde je svetlo bolje. Trcim do kamere koju sam ostavio na stativu tamo ispod drveta i trcim nazad za Dalaj Lamom. Monasi iz njegove pratnje i Holandjanin stoje i posmatraju nas. Zenka nemackog ovcara je pored mene. Pitam Dalaj Lamu sta misli o dogadjajima u Srbiji i uopste sta covek koji je istovremeno Bog i politicka izbeglica misli o takvim stvarima kao sto su sva ova desavanja u Srbiji.

Pri kraju snimanja gubim ravnotezu i zaplicem se za kabl mikrofona. Stizem jedino da pruzim ruku u vis. Dalaj Lama me hvata za zglob i tako spasava da padnem na nos.

Smejemo se tome, a on mi onda kaze da ce vec sutra biti u Nju Delhiju i da ce odrzati javno predavanje o smislu religije u danasnjem svetu. Poziva me da dodjem. Kaze mi:

"Lako ces pronaci Buda Dzalanti park u kome cu odrzati predavanje, zar ne ?".

Hvatam vecernji kombi i vracam se u Nju Delhi.

10. oktobar, 2000. godine

Putujem za Beograd preko Amsterdama jer su me kolege iz Doma omladine zamolile da se obavezno vratim. Neprijatno im je da u doba istorijskih promena u Srbiji njihov direktor luta po Indiji. Uostalom, napaljeni klinci iz Otpora koje sam tetosio poslednjih godinu-dve sada luduju po kancelarijama, sepure se okolo i dosadjuju svim zaposlenima…

12. oktobar, 2000. godine

Izmontirao sam danas kratak prilog koji se veceras emitovao u dnevniku na RTS televiziji koji ovih dana uredjuje Gordana Susa. Bila je to uvodna vest, dok je zavrsna vest bila izvestaj o tuci navijaca Crvene Zvezde i Partizana koji su istrcali na teren i tukli se motkama i sa cim vec sve.

15. oktobar, 2000. godine

Vecerao sam sa kineskim Ambasadorom. Pre toga su me kineski novinari intervjuisali za dnevne novine Zhemin Zhibao. Najvise ih je zanimalo da li imam planove da pozovem Dalaj Lamu da poseti Beograd i da se u Domu omladine eventualno organizuje neko njegovo javno predavanje. Kazem im da nemam takve planove, jer nemam kome u Srbiji da se obratim za pomoc da bi se ta, inace izvanredna ideja mogla da realizuje. Osim toga, novinare, intelektualce i politicare u Srbiji ne zanima mnogo Dalaj Lama i njegova poruka Srbiji.

Poruka da ukoliko nismo odgovorni prema slobodi, onda zapravo jos nismo ni slobodni.