Klodin u Parizu

Besplatan dan u Luvru, Pariz, kisa, hladan dan i vruca cafe au lait u kafeu prekoputa.

Kao mala obozavala sam kaubojce, pre svega jer su osvajajuci  divlji zapad isli kroz preriju sa konjima i kolima za belom ciradom. Uvek mi je to izgledalo fenomenalno. Zalazi sunce, senke se gube, a oni ce sutra osvanuti  na svojoj zemlji slobodni i srecni...Ponekad i dalje cujem muziku koja ih prati u suton dok lutam Evropom. Vec godinama me studiranje, seminari, prakse   vode po Evropi. Cergar sam od malena pokupim svoj laptop,  spakujem mali kofer da mogu da vucem kroz metro, mapu grada uguram u zadnji dzep i idem. Cesto mi se i ne putuje, kad vidim aerodrom svesna sam da opet ispadam iz ritma, da za sobom ostavljam bezbrizni Beograd u kome se ispijaju kafe, citaju tracevi a manikir, pedikir, frizer i ostale zenske strasti su dostupne. Beograd gde mame, tate, bake i deke, i dalje  donose dorucak i kafu u krevet, navlace vam carape i opominju vas da su vam gola ledja, da se ne bi prehladili.

Beograd gde se sada sprema pindjur i ajvar, gde se polako priblizava period slava i posta.

Topcider koji ce uskoro, ako nije vec biti zut i prekrivenim sirokim liscem koje susti kad hodate.

 Miris pecenog kestena u Knez Mihailovoj. Jeftine bioskopske karte ponedeljkom.

Fudbal koji ne gledate, ali po nekom pravilu obozavate da ometate decka koji ga gleda.

Beograd mi uvek nedostaje zato sto se samo u Beogradu osecam dovoljno bezbedno. Samo u Beogradu ne plasim se nicega. Samo u Beogradu srecem poznata lica. Samo sam u Beogradu bezbrizna. Pored svih gluposti koje su nam se desavale, samo tu sam kod kuce i ne mogu da zivim wow i high sa fensi stranom platom i da budem arbajter...Hocu da gledam nase glupave voditeljke na tv i kvizove na sopstvenom jeziku kako bih se posteno pravila pametna...Hocu da idem u pozoriste da gledam nedovrsene predstave i neraspevane operske pevacice, neuigrane balerine i podgojenu svezu garnituru politicara na balkonu sa jos svezijim sticenicama.

Kad god sam u Beogradu nervira me prostakluk, preterana vulgarizovanost ljudskih odnosa i izgleda. Nerviraju me sabloni. Nervira me milion stvari...ali ono sto me boli je unezverenost na licima ljudi koje volim.

Razumem,  i strah ,bedu i visegodisnje neispunjene nade. Kazu, sta nam se sve desilo,  to je normalno. Ipak Ljubomorna sam ne bezbriznost koju vidim na licima Francuza, Italijana. Oni imaju neku veselost koja uopste nije nalik nama. Mi smo se valjda svi namrstili jos pre ihahaj, neki devedesetih neki malo kasnije i postajemo sve  mracniji ...

Gledam Aleksandrov most,  divnu Ajfelovu kulu i Dom Invalida. U Parizu je vec jesen. Oko mene su Butici  Misonija, Prade,  Ungaroa i sve  je tako lepo...I toliko skupo!

Ziveli domaci dizajneri i bakine snajderke, kvalitetni materijali na terazijama i sarena  pozamanterija po ducanima u bulevaru. Kome treba Ungaro kad je u Beogradu svaka devojka diva i tatina princeza!

Stizem kuci oslobodite jedno parking mesto za moju cergu dolazim u osvajanje istoka mog istoka jer Beograd nije zapad Beograd je mnogo lepsi duhovniji i svetliji od Zapada. Beograd je Istok!

Saljem vam jedan osmeh iz Pariza, cokoladne kifle, djacke beretke, standove knjiga pored Sene...a francuskih sobarica , cula sam zale se ljudi, vise nema!

Voli vas

Klodin Ajfel