Dnevnik jednog Lale (1)

Bio ja onomad u Pančevu! Ej braco to je bio doživljaj. Od Mramorka do Dolova tri sata preko jedne dolje i po’ brda, i peške sam mog’o, da sam ’teo! Al’ nisam! Nego moj bratić Sale P. kaže, striče, ’ajmo... busom. A u busu se priča... jebeš ga:

- Striče jel’ ovaj narod lud ili zbunjen? – pita moj dobri Sale.

- Sališka ovde je oduvek jebao lud zbunjenog! Plodna zemlja pa uspeva!

- Ma to znam, nego matematičarski, napravi li glup glupog ili glupljeg svaki put, ili zbunjen...?
- Jebeš ga Sale, to ti ne umem reći, kanda su svi manje više zbunjeni! A izlazi ono što je Tvorac namenio!

- Znaš striče, Tvorac se kanda zajeb’o? Ne mogu da se setim, kad se mlati prazna slama, jel se prvo isprazni pa se mlati, ili se mlati puna dok se ne isprazni, pa se nastavi mlatiti tako prazna, ili je to samo navlakuša jer je slama inače prazna po ubeđenju pa je svako mlaćenje ustvari uzaludno?

- Nemam pojma Sališka, moj dobri, al’ nemoj da budeš NARODNI POSLANIK!

- Što striče?

- Pa oni znaju zašto se mlati prazna slama!